S glavom među oblacima
Moraš da kopaš po sebi da bi iščačkao to što je samo tvoje, a to znači konstantni rad, jer inspiracija je precenjena kategorija
Momentalno radi porcelan, a to znači već četvrt veka. Taj materijal je nežan, a čvrst, fin i plemenit, podatan, samo ako je od dobre vrste i ako se dobro obradi... samo ako si vešt, pokušava laiku da objasni svoju fascinaciju umetnik Velimir Vukićević, posvećen keramici. Tako mu se, kaže, zalomilo. Oseća se relativno uspešnim i zadovoljnim, pa i posle pola veka, još uvek jedva čeka da traga za rešenjima, da načne novi dan, otvori svoju sveščicu za skice i onda počne da ih sprovodi u delo, a porcelan izaziva. Najteži za rad, pa još kad promeni vrstu, oseća se, dodaje, kao da je stalno na početku.
„Porcelan moraš da upoznaš, jer ima ga koliko hoćeš, različitih osobina za različite temperature. Tu nastupa zanat, koji ponekad i sam bude inspirativan, da se otkrije šta možeš od nekog materijala, a šta ne možeš. To te opet tera u određenom pravcu, mada ja uvek imam drugačije ideje. Odavno se u keramici krećem potpuno slobodno. Kada završite neku školu, ona vas utera u pravila, pa mi je trebalo dosta godina da to odbacim i teram po svome. A, stvari se ne nalaze na površini. Ti u stvari moraš da kopaš po sebi da bi iščačkao to što je samo tvoje. A to opet znači konstantni rad, jer inspiracija je precenjena kategorija”, priča Vukićević, vešt u izvođenju i uporan da tera do finese. Iako mnogi njegovu skulpturu u prefinjenom materijalu i istoj takvoj formi doživljavaju uglavnom kao apstraktnu, uverava nas da uvek sledi neku priču.
„Svojevremeno, kada sam rešio da budem uspešan, (smeh), razmišljao sam – šta me sad sprečava da budem dobar u tom poslu, da dostignem neke fantastične radove koje sam viđao. Imam peć, uslove, ali onda sam shvatio da su za kvalitet porcelana ili gline presudni tehnologija, želja, ali i ideja, koja se kreće u ciklusima, u zavisnosti od tehnike dolaženja do oblika. Keramika je fizički težak, čak i prljav posao. Sada sam, recimo u fazi livenja”, priča, pa objašnjava „proces proizvodnje”, koji teče od izrade modela od gline, pravljenja gipsanog kalupa i iz njega livene mase. Dakle, prvo forma, pa oslikavanje, koje je čitav svet – disciplina za sebe, a na radnom stolu su oblaci, koji ga jako dugo prate.
„Oblaci su zahvalna tema, nekako su romantični, a na oblak možeš i da staviš šta hoćeš, recimo muvu, možda anđela, munju ili kišu kao liniju na oblinama. Na njih može da „sleti” i avion... na kraju sam shvatio, može zapravo sve, pa kada se porcelan meša s keramičkim pigmentima, boje budu čiste, nijanse potrefljene kao kada akvarel radiš na belom papiru”, napominje i dodaje da je tehnika prefinjena, a kritika i publika složni, izvođenje je vrhunsko, što je Vukićeviću obezbedilo značajno mesto na domaćoj i međunarodnoj umetničkoj sceni.
„To je moj vid komunikacije, jer ovo je usamljenički posao. Kad imaš ideju, sve to organizuješ, skuvaš ručak za pet dana i sedneš da radiš. E, sad, vreme mi je uvek bilo problem – da li ću da stignem, jer ovo su dugotrajni procesi, a onda odjednom srećeš ljude i očekuješ reakciju, bilo kakvu. Radove najviše šaljem u Japan, gde od recimo tri hiljade prime dve stotine radova. A ja među njima, i meni odmah milo, jer izložbe su taj vid komunikacije, razmene energije, bez koje se ne može”, smatra naš sagovornik, koji se upravo i usavršavao u zemlji majstora porcelana – Japanu.
„Volim konkurse koji menjaju teme, ali za sada sam na ovoj tački. Dok mi je zanimljivo, držim se oblaka. Kada si u nekim godinama, imaš i racionalniji pristup, što je isto važno. Za njih već imam kalupe i ideju razvijam – dalje.
Oblaci...
U galeriji Narodnog muzeja u Beloj Crkvi, Vukićević je pre izvesnog vremena izlagao svoje oblake objedinjene ciklusom „Izgubljeni u svemiru”, a kritika pisala da je publika opet mogla da svedoči njegovom vrhunskom umeću i izrazitoj likovnoj definisanosti. Njegovi oblaci postali su svojevrsna aluzija slobode, otelotvorenje lebdećeg sna, ali i stabilne skulptorske forme maestralno izvajane keramike.
„Zaobljene forme, ispresecane su ravnim i oštrim uglovima stvarajući kompaktnu celinu, dok je islikavanjem postignuta potpuna harmonija forme i kolorita. Njegova skulptura je u pravom smislu reči trodimenzionalna, jer ju je u punom svetlu moguće sagledati samo uživo. Delo Velimira Vukićevića zauzima posebno mesto na mapi savremene keramike u Srbiji. Vrhunsko umeće rada s porcelanom, tehnika islikavanja koja je dovedena do savršenstva kombinovanjem različitih metoda i pristupa potvrđena je brojnim svetskim priznanjima, ocena je istoričara umetnosti Igora Vokouna, direktora belocrkvanskog muzeja.
Više od 200 izložbi
Velimir Vukićević je diplomirao i završio specijalizaciju na Akademiji primenjenih umetnosti. Dve decenije bio je samostalni umetnik, a više od dve decenije radio kao redovni profesor na predmetu Unikatna keramika Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Član je ULUPUDS-a, AIC-IAC Ženeva, kao i počasni član „Karameikona”, Varaždin. Za njim je preko 200 grupnih izložbi u zemlji i širom sveta – u Japanu, Tajvanu, Kini, Koreji, Australiji, Novom Zelandu, Portugaliji, Španiji, Italiji, Egiptu, Grčkoj, Irskoj, Engleskoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Poljskoj, Bugarskoj, Turskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Belgiji, Americi... Njegovi radovi su deo javnih i privatnih kolekcija širom sveta.
Ime nasledio od dede
Naš sagovornik je ime nasledio od dede Velimira, srpskog političara i predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, u burnom periodu kada je ubijen Stjepan Radić. Kuća u kojoj živi i radi ostala je od njega, a od oca, takođe keramičara, nasledio je radove, ali i peć, a za prostor u porodičnoj kući, koja je napunila čitav vek i koju država štiti kao spomenik kulture, izborio se premeštanjem kuhinje.
