„Муње” без кише

„Муње” су попут оних летњих, севнуле... Али нису донеле кишу, ону дугоишчекивану која треба да нахрани плодну, али исушену земљу... која је жељна бујице, оне креативне, покретачке и тако неопходне. Тако се може описати наставак легендарног филма „Муње” Срђе Анђелића и Радивоја Раше Андрића који нам је стигао након две деценије. Данас, ништа више није исто.

Немамо, за почетак, исте младалачке године, снове, не смејемо се истим форама, не дотичу нас исте теме, порасли смо, сазрели, у међувремену смо се разочарали у живот, а и нема међу нама неких драгих лица. Ни млади нису више исти... Нема бунта и револуционарног духа... Да није до нас? Можда неке духове из прошлости, ипак, не треба дирати и можда их треба оставити да почивају у миру, у ловорикама и у сећању какво гајимо свих ових година.

„Јужни ветар” се раздувао и порушио све пред собом. Завршио је своје и отишао да дува негде другде... Првих неколико епизода нису ни морале да се десе, други део оправдао је назив... Разрешења судбина многих јунака ваљда ћемо добити у неком новом наставку.

РТС враћа викенд термин, од 20 часова, напокон, породичној серији „Камионџије”. И наставља да следи мисију оних који су се борили за овај термин и за породичне вредности... Мисију великих Саве Мрмка, Лоле Ђукића... Моћи ћемо, напокон, мало да се опустимо и да не стишавамо или гасимо своје ТВ пријемнике... А можда нам се поново придруже и наши најмилији...

Можда им одвратимо поглед са баналних сапуница, брака на невиђено и папарацо јурњаве за познатима у којима такозване ВИП личности не поштују закон, бахате се и возе скупа кола о којима можемо само да маштамо. Да ли они дају пример младима – да тако треба?! Изгубили смо осећај шта је фиктивно, а шта реално. Или је оно што би требало да буде драмска радња постало наш свакодневни живот? Ријалити!

Управо на тој клацкалици, између јаве и сна, реалног и измаштаног, попуњава се програмски садржај. Док је некима највећа животна дилема – да ли да иду у затвор или да ли је серија политичка пропаганда, обичан свет размишља о томе како да скрпи за порез и како ће се изборити са новим поскупљењима. Неки бацају млеко, а неки трагају за оним правим... И туку се за последње паковање ГМО ћевапа на снижењу. Сјај и беда наше свакодневице!

Градски човек, у вечитој анксиозности због гужви у саобраћају, загађеног ваздуха, недостатка паркинг места, лењости и умртвљености шалтерских радника, просветних радника, лекара, продаваца... машта о животу на селу. Управо је то тема емисије „Нови почетак” на РТС.

Штета што продукција, за високе хонораре, није пронашла за домаћина програма неког коме је село блиско. Ко осећа родну груду, ко зна како је водити сеоско домаћинство и окућницу, ко зна шта је радост живљења у природи. Марији Вељковић, нажалост, били су важнији француски макарунси, и то службено, како је више пута поновила, као да је то једина реч у њеном вокабулару... од тога шта живот на сеоском имању заиста значи и какве изазиве све доноси.

Одсуство емоција, неразумевање проблематике и сликање ради сликања, свакако нису били мотивација свима онима који желе да наставе традицију. Много би делотворније било да смо видели како се млади брачни пар снашао у новим околности, да нам камере пренесу дух свакодневног живота, шта су ново супружници унели у свој дом, да ли су засадили неку воћку или укували домаћи џем.

Од свега тога, видели смо шешире по најновијој моди. Далеко је то од живота крај сеоског огњишта!