Више не цветају тикве

Сасвим тихо и готово нечујно обележили смо 20 година од убиства премијера Србије Зорана Ђинђића. Напустили су нас велики умни људи, глумац Танасије Узуновић и писац и академик Драгослав Михаиловић. Било је то време када су цветале тикве... данас више скоро и да не цветају... Јер, што би цветале, када имамо „дајџест” верзију на интернету.

Ко уопште разуме револуцију, и шта то беше? Лепше нам је у фотељама него да излазимо на улице... То је већ напор... Ионако су троле стално у застоју!

Нови, претпролећни варљиви дани донели су нове жртве. У Украјини, земљотресима, саобраћајним несрећама, пожарима, трошним уџерицама...

Бомбастични и црни наслови преплавили су вести, друштвене мреже, апликације... Председник Србије обилази крајеве лепе нам плодне земље у жељи за оснивањем новог покрета... „Јужни ветар” напокон је добио на убрзању... Рале, којем је тек тако све олако, укинуо је лажни смех да би га боље разумели...

Почео је нови „Сурвајвор”, без искрене жеље за преживљавањем. Кога то занима када се сваки дан боримо за преживљавање и хлеб наш насушни. Ничу нове зграде у нашем метрополису.

Град постаје све тешњи. А у том истом граду нема више мајстора, столара, водоинсталатера... Нема више ко да нам замени цреп на крову, отпуши канализацију и промени грло на сијалици... Време је у календару, како и природа налаже, за буђење из зимског сна... Чак су и животиње из београдског Зоо-врта заборавиле да се пробуде. Лепо им је у градској меланхолији...

Да ли смо успавани, анестезирани, умртвљени, приметили да је бехар украсио дрвеће, да су птичице пропевале...? Може ли нас ишта пробудити из давно уснулог зимског сна? Јер, као што каже Лука Блек – само нам се спава. Млади више не читају, не образују се, не друже се, не излазе испред зграде, не знају таблицу множења, ћирилицу, ни како да се потпишу...

Не занимају их ни Немањићи, ни Обреновићи, ни Карађорђевићи... још мање време у којем живе. Не занимају их ни телевизија, нити садржаји који попуњавају програмску шему... Већ нови „пафови”, маскаре, креме... које им пласира „Тикток”. Немају снаге да мисле, да одлучују, да делају, да потрче, да шутну лопту, да прескачу ластиш... Само им се спава...

Ко ће томе стати на пут, ко ће их покренути? Телевизија сигурно неће. Јер ко хаје за њих? Просвета је такође успавана. Нико не ослушкује потребе, интересовања и способности младих...

Нема иновација у образовању... Важна је деоба ћелија, а не да ли ти исти млади спретно баратају новим технологијама и можда су и паметнији и креативнији од свих нас, а да то нисмо приметили, заробљени већ устаљеним матрицама. Телевизије немају шта ново да им понуде... Спавамо и ленчаримо на нашим троседима вртећи канале.

Ништа нас не може суштински заинтересовати. Ни нас, ни њих. Немамо више елана, жеље за побуном, за ставом, за правом на избор... Мртви смо... Улењени духом, а посла никад више.

И земља је заспала. Паори чекају да се време „управи”, па да изађу на плодне њиве. Њих неколицина... Јер, ново време не цени и не признаје ову професију. Сви би у град, сви би у кафиће, сви би да буду маркетиншки стручњаци, аналитичари... Сви сањају о животу на високој нози. На коме ће свет остати? На онима којима се само спава?