Više ne cvetaju tikve
Sasvim tiho i gotovo nečujno obeležili smo 20 godina od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Napustili su nas veliki umni ljudi, glumac Tanasije Uzunović i pisac i akademik Dragoslav Mihailović. Bilo je to vreme kada su cvetale tikve... danas više skoro i da ne cvetaju... Jer, što bi cvetale, kada imamo „dajdžest” verziju na internetu.
Ko uopšte razume revoluciju, i šta to beše? Lepše nam je u foteljama nego da izlazimo na ulice... To je već napor... Ionako su trole stalno u zastoju!
Novi, pretprolećni varljivi dani doneli su nove žrtve. U Ukrajini, zemljotresima, saobraćajnim nesrećama, požarima, trošnim udžericama...
Bombastični i crni naslovi preplavili su vesti, društvene mreže, aplikacije... Predsednik Srbije obilazi krajeve lepe nam plodne zemlje u želji za osnivanjem novog pokreta... „Južni vetar” napokon je dobio na ubrzanju... Rale, kojem je tek tako sve olako, ukinuo je lažni smeh da bi ga bolje razumeli...
Počeo je novi „Survajvor”, bez iskrene želje za preživljavanjem. Koga to zanima kada se svaki dan borimo za preživljavanje i hleb naš nasušni. Niču nove zgrade u našem metropolisu.
Grad postaje sve tešnji. A u tom istom gradu nema više majstora, stolara, vodoinstalatera... Nema više ko da nam zameni crep na krovu, otpuši kanalizaciju i promeni grlo na sijalici... Vreme je u kalendaru, kako i priroda nalaže, za buđenje iz zimskog sna... Čak su i životinje iz beogradskog Zoo-vrta zaboravile da se probude. Lepo im je u gradskoj melanholiji...
Da li smo uspavani, anestezirani, umrtvljeni, primetili da je behar ukrasio drveće, da su ptičice propevale...? Može li nas išta probuditi iz davno usnulog zimskog sna? Jer, kao što kaže Luka Blek – samo nam se spava. Mladi više ne čitaju, ne obrazuju se, ne druže se, ne izlaze ispred zgrade, ne znaju tablicu množenja, ćirilicu, ni kako da se potpišu...
Ne zanimaju ih ni Nemanjići, ni Obrenovići, ni Karađorđevići... još manje vreme u kojem žive. Ne zanimaju ih ni televizija, niti sadržaji koji popunjavaju programsku šemu... Već novi „pafovi”, maskare, kreme... koje im plasira „Tiktok”. Nemaju snage da misle, da odlučuju, da delaju, da potrče, da šutnu loptu, da preskaču lastiš... Samo im se spava...
Ko će tome stati na put, ko će ih pokrenuti? Televizija sigurno neće. Jer ko haje za njih? Prosveta je takođe uspavana. Niko ne osluškuje potrebe, interesovanja i sposobnosti mladih...
Nema inovacija u obrazovanju... Važna je deoba ćelija, a ne da li ti isti mladi spretno barataju novim tehnologijama i možda su i pametniji i kreativniji od svih nas, a da to nismo primetili, zarobljeni već ustaljenim matricama. Televizije nemaju šta novo da im ponude... Spavamo i lenčarimo na našim trosedima vrteći kanale.
Ništa nas ne može suštinski zainteresovati. Ni nas, ni njih. Nemamo više elana, želje za pobunom, za stavom, za pravom na izbor... Mrtvi smo... Ulenjeni duhom, a posla nikad više.
I zemlja je zaspala. Paori čekaju da se vreme „upravi”, pa da izađu na plodne njive. Njih nekolicina... Jer, novo vreme ne ceni i ne priznaje ovu profesiju. Svi bi u grad, svi bi u kafiće, svi bi da budu marketinški stručnjaci, analitičari... Svi sanjaju o životu na visokoj nozi. Na kome će svet ostati? Na onima kojima se samo spava?
