Бајкотерапијом до исцељења

Она ствара магију повезујући музику, светлост и песак обликован у слике под њеним прстима. Она је дипломирани психолог, педагог и арт-терапеут, користи „Sandplay” терапију. Снима пешчане филмове, изводи пешчани перформанс, води тимбилдинге... Мајка је два тинејџера Јана и Андреја. Гостовала је у разним емисијама РТС-а... Све је почело специјалним програмом посвећеним животу Светог Саве.

Живела је у Русији, где је рођена, Белорусији, Казахстану, Италији, а последњих четрнаест година је у Србији. Заволела је Београд.

Стварајући од зрнца песака симболичке песковите облике, Ања Кононенко је у новој емисији „Некада давно” гледаоцима дочарала свет настајања бајки, на позив Валентине Делић, ауторке и уреднице у Школској редакцији РТС.

– „Некада давно” је серијал који ме је заинтригирао јер често користим технику сликања у песку у раду са децом и одраслима. Имам два сина и знам колико богатство ту лежи. Деца воле квалитетно време са родитељима. Ова техника може да се користи на свакодневном нивоу. Свака породица може да је примењује кроз подучавање, критике... Та идеја ме је просто одушевила и није било разлога да не прихватим изазов.

Свака бајка („Златна јабука и девет пауница”, „Пепељуга”, „Баш-Челик”, „Ђаво и његов слуга” и „Девојка цара надмудрила”), коју је одабрала ауторка, има своје значење и носи поруку. 

Са овом серијом, тврди, може много тога да се покрене...

– Бајка је код – каже Ања Кононенко. – Мењале су се културе и времена, али је бајка опстала и у себи сачувала најбитније информације о животу. Она малишане учи како да живе, да граде односе, како да развију машту, своје способности и решавају животне задатке.

Према њеним речима, у бајкама је кључ за одрастање и сазревање сваког детета.

– Малишани то препознају. Воле и видео-игрице које су, такође, на неки начин бајка и ментални тренинг.

Прича нам да је сликање песком уникатна техника и да је пре десет година отворила први центар сликања на песку за децу у Србији, али да сада држи онлајн часове. Да је ова техника млада и да је настала средином 20. века, а да је први примењивао Ференц Цако, сликар из Будимпеште.

– Увек сам бежала од цртања јер је мој отац генијални човек и сликар, захваљујући њему имам „високе стандарде” и никад нисам смела да помислим да могу да сликам било шта. Од 2012. године користим ову технику као развојну и арт-терапеутску методу у раду са децом и породицама.

Примећује да је РТС ангажовао изузетне сликаре стрипова у емисији „Некада давно”. Илустрације су богате. Сигурна је да су се и деци допадале јер имају стил који могу да препознају кроз разне цртане Марвелове суперхероје и остале јунаке модерне комуникације.

– Ова емисија је племенит потез Школске редакције, а и порука родитељима да имају подршку. Сада имамо „драгуљ” пред нама који на безбедан начин може бити од користи и васпитачу, и педагогу. Као и родитељима који немају искуство и знање из области психологије. То је потврда – да је све могуће.

Подсећа да постоји правац у психологији који се зове бајкотерапија.

– Ова терапија лечи душу и психу на разне начине. У зависности од тога шта боли дете или породицу. На пример, то може да буде болест маште. Што је чест случај данас код деце јер користе готова решења. А то може да буде болест самопоуздања. То је слаба тачка око које се родитељи често нервирају. Може да буде и болест говора. Наш говор је пун тешких или штетних речи. А све може да се исцели кроз бајке. Да се коригује на мекан начин да дете или тинејџер то не доживе као притисак. Да се коригује кроз приповедање, кроз дискусију, препричавањем бајке и кроз креирање бајки.

Затим, Ања Кононенко додаје:

– Можда та „наша” бајка неће бити савршена као оне које су настале „некада давно” у нашој књижевности. Правила бајке су једноставна, а самим тим што је родитељ покушао да разуме своје дете и што је одвојио време за њега, то дете моментално осећа и то већ доноси терапијски ефекат. Смањује напетост, анксиозност, осећај самоће или јаз између генерација. Тако да мислим да четири епизоде које је Школска редакција снимила могу да буду јако лековите за децу, а могу и да покрену нове креативне програме.

На крају, важна напомена Ање Кононенко:

– Живот је игра и треба знати како је играти!