Живот исписан репортажама
С ранцем на леђима пратио је бурне догађаје у бившој земљи од Косова до Словеније, а последњих година из бројних архива и интернета саставио је 294 приче из занимљиве историје Срба
Момчило Петровић није само публициста и репортер, он је, рекли би, и човек који воли да „искушава” ђавола. Све за занимљив текст, па је тако за једну од прича био мета бацачу ножева у циркусу, улазио је у кавез с пумом у зоолошком врту. У Нишу је у неком војном центру стао на црту великом вучјаку дресираном за борбу, сачекао га је с оном навлаком на руци.
Лична ратна искуства и трауме преточио је у двадесет репортажа које су објављене у књизи „Бенсединска година”. Тако се, каже, ослобађао од страха, да би могао да заплови у мирније воде и да се посвети одгајању ћерки.
Приче о мање познатим догађајима
Последњих десет година сакупља приче о мање познатим догађајима из наше историје. Налазио их је случајно, радећи новинарски посао. Почело је с причом о посети делегације Краљевине Хаваја краљу Милану и Србији пред крај 19. века када је случајно нашао повест о досељавању првог Кинеза у Србију. Архива „Политике” до 1941. на интернету била му је драгоцен извор, као и архиве предратних дневника „Правда” и „Време”.
– Избор из тих текстова објавио сам у две књиге, „Занимљива историја Срба у 147 прича” и „Нових 147 прича из занимљиве историје Срба”. Ова прва од самог изласка па до сада, ево петнаест месеци, у самом врху је „Лагунине” топ-листе публицистичких књига. Штампана је до сада у 23.000 примерака. Друга је такође наишла на одличан пријем код читалаца – каже Момчило Петровић.
У чему је тајна њихове популарности питамо Петровића, а он спремно одговара:
– Има у њима свега: открића да је легендарни говор мајора Гавриловића током одбране Београда заправо тек накнадно измишљен. Измислио га је 1935. учесник тих борби које јесу биле херојске и крваве, али говора просто није било. Или да је српски дечак познат нам из приче о Чукур-чесми тада убијен, заправо је само био повређен. У свет је јављено да су Турци убили дечака да бисмо стекли наклоност међународне заједнице. Писао сам и о сину Николе Пашића – Радету, који је продао једном италијанском колекционару мермерну надгробну бисту свог оца, рад Ивана Мештровића, па су га сестра и мајка тужиле. Данас је на Пашићевом гробу бронзани одливак, који је Раде по пресуди морао да постави.
У новообјављеној књизи наставља да ниже кратке приче из историје Срба за које већина читалаца није знала: који је светац продавао новине у Београду, шта су свештеници радили у партизанима, јесу ли се Срби заиста сурово ослобађали својих остарелих чланова породице, како је глумцу Јовану Јанићијевићу Бурдушу понуђена главна улога у „Куму”, да ли родољубиве песме Јована Јовановића Змаја заслужују подсмех?
Момчило Петровић је учитељско дете, одрастао је на Косову, у Бањској, али се већ с десет година преселио у Београд. И отац и мајка радили су у месту Рудник, између Косовске Митровице и Пећи.
У Београду је уписао теоријску физику и писао за „Студент”, радио је прво као колпортер, а онда се досетио, кад је већ ту, могао би и да пише.
– Први објављен текст био је против спорта и глорификације спортиста. Нешто у стилу да се мишићи формирају науштрб мождане масе. Допало им се, па сам наставио. Брзо су ме примили у редакцију – каже Петровић.
Текстови у „Студенту” били су оштри, редакције су се смењивале као на траци, али спуштање тона и одустајање од критичности није долазило у обзир. Имао је 22 године кад је објавио отворено писмо Председништву Савеза комуниста Југославије, протестујући због нељудског третмана заточених на Голом отоку и оптужујући Тита за то. Стане Доланц, први човек безбедносних служби, а можда тада и први по моћи у земљи, на неком јавном скупу поручио је да ће они „са студентима који бране голооточане умети да се обрачунају”. Мало-помало и Момчило је постао познат у дисидентским круговима. „Браво, мали, одлично си то написао”, тапшали су га по рамену професори универзитета, писци, али сви само приватно.
– Јавно ме је бранио само Гојко Николиш, генерал и шпански борац. Ја се примим на славу, рекли би мангупи, и постанем новинар. На физици никада нисам стигао до дипломе, недостајало ми је свега неколико испита, а то је, морам да признам, мом оцу, баш тешко пало – прича наш саговорник.
Брзо је послом почео да путује по ондашњој држави, тада, пре 40 година, сам себи је био много важан кад с торбом у руци крочи у њему непознат град и упути се ка хотелу. Као из филма…
Писао је за шарени ИТД, „Дугу”, „Зум репортер”, „Треће око”, „Илустровану Политику”...
– Новинарима „Илустроване” сва су се врата отварала. Земљотрес у Јерменији 1988. године, ја идем да извештавам. Из Београда лети војни авион, носи помоћ, ја прођем контроле на аеродрому уз „ ја сам из Илустроване” и дођем на писту. Попнем се до половине оних степеница што воде у авион, појављује се официр на вратима. Добар дан, ја сам из „Илустроване”… Ма каква „Илустрована”, отера ме. Ујутру рано ме зове главни уредник Мирко Бојић: „Мали, ту си, ниси отишао… добро је, авион се срушио.”
После неколико дана ипак је успео неким руским авионом да из Скопља прелети до Јеревана и почне да шаље репортаже. Са Жељком Синобадом, фото-репортером „Илустроване”, био је 1994. године у Албанији. Били су први српски новинари од пада стаљинистичког режима који су ушли у ту земљу. Визу је добио захваљујући Фехмију Аганију, другом човеку албанског сепаратистичког покрета у то време, одмах иза Ругове. Те године објавио је и књигу „Питао сам Албанце шта желе, а они су рекли: републику ако може” . Баш такав и толики наслов. То су били интервјуи с истакнутим Албанцима о Косову тада.
На Косову, иако му је то због рођења био „домаћи терен”, два пута је, како каже, добијао батине, тукли су га Албанци на сахрани једног сепаратисте, а Срби у порти цркве у Урошевцу, јер су мислили да ради за словеначку „Младину”.
У рату деведесетих било је и потезања пиштоља, говорили су му „ми овде гинемо, а ти си дошао да зарадиш паре”. Извештавао је с ратишта у Хрватској, Босни и на Косову. Дуга прича да би се све описало, али једно његово запажање није наодмет истаћи – крупне речи изговарају се, каже, даље од борбене линије. Тамо где се стварно гине тога нема...
Године 1987. оженио се Верицом Лазовић, новинарком, која је писала позоришну критику за „Интервју” и текстове за „Индексово радио позориште”, тада популарно на „Двестадвојци”. У време ратова и инфлације нису имали сталан посао, одгајали су децу од новинарских ратних дневница, старија ћерка је рођена 1989, а млађа 1995. године.
Верица је 1998. покренула новине за децу „Мале новине”, које су излазиле недељно. Планирали су да их продају по школама, али су морали да одустану због затвореног тржишта, на које није могао свако да уђе, била је потребна јака веза. Верица се досетила да би преко ОЕБС-а могла да покуша да нађе тржиште за српску децу на Косову и у томе је успела. Радили су заједно све до 2004. године, када је Верица преминула услед тешке болести.
Како сам подизао ћерке
– Ћерке и ја смо остали сами. За „Блиц жену” сам готово две године писао редовну рубрику о подизању ћерки. Текстови су били обојени хумором, а теме су биле: шта кад петнаестогодишњакиња тражи да офарба косу или одбије да поспреми собу, како се борити с вашкама у коси. Дуго сам се бавио новинарством пре тога, али чини ми се да никад није било више коментара него кад сам писао о ћеркама и то у стилу „моја ћерка, баш исто као ваша, никад не заврне затварач на пасти за зубе” – истиче наш саговорник.
– Моје ћерке данас су велике, старија Паша је драматург, ове године је на усавршавању на Филмској академији у Берлину, млађа Тара је правник у једној невладиној организацији. Ево, готово 42 године бавим се новинарством. Ако треба да резимирам то време, могу да кажем да сам се у животу бавио само писањем и да сам од писања живео. Било је и оваквих и онаквих периода, у просеку не сјајно, али живело се. Писањем сам отхранио ћерке. На то сам поносан, и на ћерке, наравно – каже за „Магазин” Момчило Петровић.
О градовима и људима за „Младост” и „Интервју”
Писао је за „Младост” репортаже из градова које је сам бирао. Кршко у којем се тек градила атомска електрана, Подравска Слатина, Штип, посетио „Астибо”, фабрику кошуља, где једна жена осам сати само шије манжетне за рукаве, па Босилеград…
Онда га је 1984. позвао Александар Тијанић да пише за „Интервју”. Повод је био догађај у Макарској, где је један младић добио отказ зато што је носио крстић око врата. Затим је уследио пут у Призрен, где је дервиш умро од тровања крви после обреда у којем се пробадају иглама…
По седам прича
Петровић је обрадио бројне теме са по седам прича о свакој, писао је и о странцима који су волели Србију, о Србима који су били страни агенти, заборављеним обичајима, да би књигу завршио са седам прича из социјализма. Очекује да ће се и нова књига доста читати, али каже да неће бити трећег наставка, време је да закорачи у неке нове сфере, да се посвети неким новим интересовањима.
