Život ispisan reportažama

Momčilo Petrović nije samo publicista i reporter, on je, rekli bi, i čovek koji voli da „iskušava” đavola. Sve za zanimljiv tekst, pa je tako za jednu od priča bio meta bacaču noževa u cirkusu, ulazio je u kavez s pumom u zoološkom vrtu. U Nišu je u nekom vojnom centru stao na crtu velikom vučjaku dresiranom za borbu, sačekao ga je s onom navlakom na ruci.

Lična ratna iskustva i traume pretočio je u dvadeset reportaža koje su objavljene u knjizi „Bensedinska godina”. Tako se, kaže, oslobađao od straha, da bi mogao da zaplovi u mirnije vode i da se posveti odgajanju ćerki.

Priče o manje poznatim događajima

Poslednjih deset godina sakuplja priče o manje poznatim događajima iz naše istorije. Nalazio ih je slučajno, radeći novinarski posao. Počelo je s pričom o poseti delegacije Kraljevine Havaja kralju Milanu i Srbiji pred kraj 19. veka kada je slučajno našao povest o doseljavanju prvog Kineza u Srbiju. Arhiva „Politike” do 1941. na internetu bila mu je dragocen izvor, kao i arhive predratnih dnevnika „Pravda” i „Vreme”.

– Izbor iz tih tekstova objavio sam u dve knjige, „Zanimljiva istorija Srba u 147 priča” i „Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba”. Ova prva od samog izlaska pa do sada, evo petnaest meseci, u samom vrhu je „Lagunine” top-liste publicističkih knjiga. Štampana je do sada u 23.000 primeraka. Druga je takođe naišla na odličan prijem kod čitalaca – kaže Momčilo Petrović.

U čemu je tajna njihove popularnosti pitamo Petrovića, a on spremno odgovara:

– Ima u njima svega: otkrića da je legendarni govor majora Gavrilovića tokom odbrane Beograda zapravo tek naknadno izmišljen. Izmislio ga je 1935. učesnik tih borbi koje jesu bile herojske i krvave, ali govora prosto nije bilo. Ili da je srpski dečak poznat nam iz priče o Čukur-česmi tada ubijen, zapravo je samo bio povređen. U svet je javljeno da su Turci ubili dečaka da bismo stekli naklonost međunarodne zajednice. Pisao sam i o sinu Nikole Pašića – Radetu, koji je prodao jednom italijanskom kolekcionaru mermernu nadgrobnu bistu svog oca, rad Ivana Meštrovića, pa su ga sestra i majka tužile. Danas je na Pašićevom grobu bronzani odlivak, koji je Rade po presudi morao da postavi.

U novoobjavljenoj knjizi nastavlja da niže kratke priče iz istorije Srba za koje većina čitalaca nije znala: koji je svetac prodavao novine u Beogradu, šta su sveštenici radili u partizanima, jesu li se Srbi zaista surovo oslobađali svojih ostarelih članova porodice, kako je glumcu Jovanu Janićijeviću Burdušu ponuđena glavna uloga u „Kumu”, da li rodoljubive pesme Jovana Jovanovića Zmaja zaslužuju podsmeh?

Momčilo Petrović je učiteljsko dete, odrastao je na Kosovu, u Banjskoj, ali se već s deset godina preselio u Beograd. I otac i majka radili su u mestu Rudnik, između Kosovske Mitrovice i Peći. 

U Beogradu je upisao teorijsku fiziku i pisao za „Student”, radio je prvo kao kolporter, a onda se dosetio, kad je već tu, mogao bi i da piše.

– Prvi objavljen tekst bio je protiv sporta i glorifikacije sportista. Nešto u stilu da se mišići formiraju nauštrb moždane mase. Dopalo im se, pa sam nastavio. Brzo su me primili u redakciju – kaže Petrović.

 Tekstovi u „Studentu” bili su oštri, redakcije su se smenjivale kao na traci, ali spuštanje tona i odustajanje od kritičnosti nije dolazilo u obzir. Imao je 22 godine kad je objavio otvoreno pismo Predsedništvu Saveza komunista Jugoslavije, protestujući zbog neljudskog tretmana zatočenih na Golom otoku i optužujući Tita za to. Stane Dolanc, prvi čovek bezbednosnih službi, a možda tada i prvi po moći u zemlji, na nekom javnom skupu poručio je da će oni „sa studentima koji brane golootočane umeti da se obračunaju”. Malo-pomalo i Momčilo je postao poznat u disidentskim krugovima. „Bravo, mali, odlično si to napisao”, tapšali su ga po ramenu profesori univerziteta, pisci, ali svi samo privatno.

– Javno me je branio samo Gojko Nikoliš, general i španski borac. Ja se primim na slavu, rekli bi mangupi, i postanem novinar. Na fizici nikada nisam stigao do diplome, nedostajalo mi je svega nekoliko ispita, a to je, moram da priznam, mom ocu, baš teško palo – priča naš sagovornik.

Brzo je poslom počeo da putuje po ondašnjoj državi, tada, pre 40 godina, sam sebi je bio mnogo važan kad s torbom u ruci kroči u njemu nepoznat grad i uputi se ka hotelu. Kao iz filma…

Pisao je za šareni ITD, „Dugu”, „Zum reporter”, „Treće oko”, „Ilustrovanu Politiku”...

– Novinarima „Ilustrovane” sva su se vrata otvarala. Zemljotres u Jermeniji 1988. godine, ja idem da izveštavam. Iz Beograda leti vojni avion, nosi pomoć, ja prođem kontrole na aerodromu uz „ ja sam iz Ilustrovane” i dođem na pistu. Popnem se do polovine onih stepenica što vode u avion, pojavljuje se oficir na vratima. Dobar dan, ja sam iz „Ilustrovane”… Ma kakva „Ilustrovana”, otera me. Ujutru rano me zove glavni urednik Mirko Bojić: „Mali, tu si, nisi otišao… dobro je, avion se srušio.”

Posle nekoliko dana ipak je uspeo nekim ruskim avionom da iz Skoplja preleti do Jerevana i počne da šalje reportaže. Sa Željkom Sinobadom, foto-reporterom „Ilustrovane”, bio je 1994. godine u Albaniji. Bili su prvi srpski novinari od pada staljinističkog režima koji su ušli u tu zemlju. Vizu je dobio zahvaljujući Fehmiju Aganiju, drugom čoveku albanskog separatističkog pokreta u to vreme, odmah iza Rugove. Te godine objavio je i knjigu „Pitao sam Albance šta žele, a oni su rekli: republiku ako može” . Baš takav i toliki naslov. To su bili intervjui s istaknutim Albancima o Kosovu tada.

Na Kosovu, iako mu je to zbog rođenja bio „domaći teren”, dva puta je, kako kaže, dobijao batine, tukli su ga Albanci na sahrani jednog separatiste, a Srbi u porti crkve u Uroševcu, jer su mislili da radi za slovenačku „Mladinu”.

U ratu devedesetih bilo je i potezanja pištolja, govorili su mu „mi ovde ginemo, a ti si došao da zaradiš pare”. Izveštavao je s ratišta u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Duga priča da bi se sve opisalo, ali jedno njegovo zapažanje nije naodmet istaći – krupne reči izgovaraju se, kaže, dalje od borbene linije. Tamo gde se stvarno gine toga nema...

Godine 1987. oženio se Vericom Lazović, novinarkom, koja je pisala pozorišnu kritiku za „Intervju” i tekstove za „Indeksovo radio pozorište”, tada popularno na „Dvestadvojci”. U vreme ratova i inflacije nisu imali stalan posao, odgajali su decu od novinarskih ratnih dnevnica, starija ćerka je rođena 1989, a mlađa 1995. godine.

Verica je 1998. pokrenula novine za decu „Male novine”, koje su izlazile nedeljno. Planirali su da ih prodaju po školama, ali su morali da odustanu zbog zatvorenog tržišta, na koje nije mogao svako da uđe, bila je potrebna jaka veza. Verica se dosetila da bi preko OEBS-a mogla da pokuša da nađe tržište za srpsku decu na Kosovu i u tome je uspela. Radili su zajedno sve do 2004. godine, kada je Verica preminula usled teške bolesti.

Kako sam podizao ćerke

– Ćerke i ja smo ostali sami. Za „Blic ženu” sam gotovo dve godine pisao redovnu rubriku o podizanju ćerki. Tekstovi su bili obojeni humorom, a teme su bile: šta kad petnaestogodišnjakinja traži da ofarba kosu ili odbije da pospremi sobu, kako se boriti s vaškama u kosi. Dugo sam se bavio novinarstvom pre toga, ali čini mi se da nikad nije bilo više komentara nego kad sam pisao o ćerkama i to u stilu „moja ćerka, baš isto kao vaša, nikad ne zavrne zatvarač na pasti za zube” – ističe naš sagovornik.

– Moje ćerke danas su velike, starija Paša je dramaturg, ove godine je na usavršavanju na Filmskoj akademiji u Berlinu, mlađa Tara je pravnik u jednoj nevladinoj organizaciji. Evo, gotovo 42 godine bavim se novinarstvom. Ako treba da rezimiram to vreme, mogu da kažem da sam se u životu bavio samo pisanjem i da sam od pisanja živeo. Bilo je i ovakvih i onakvih perioda, u proseku ne sjajno, ali živelo se. Pisanjem sam othranio ćerke. Na to sam ponosan, i na ćerke, naravno – kaže za „Magazin” Momčilo Petrović.

O gradovima i ljudima za „Mladost” i „Intervju”

Pisao je za „Mladost” reportaže iz gradova koje je sam birao. Krško u kojem se tek gradila atomska elektrana, Podravska Slatina, Štip, posetio „Astibo”, fabriku košulja, gde jedna žena osam sati samo šije manžetne za rukave, pa Bosilegrad…

Onda ga je 1984. pozvao Aleksandar Tijanić da piše za „Intervju”. Povod je bio događaj u Makarskoj, gde je jedan mladić dobio otkaz zato što je nosio krstić oko vrata. Zatim je usledio put u Prizren, gde je derviš umro od trovanja krvi posle obreda u kojem se probadaju iglama… 

Po sedam priča

Petrović je obradio brojne teme sa po sedam priča o svakoj, pisao je i o strancima koji su voleli Srbiju, o Srbima koji su bili strani agenti, zaboravljenim običajima, da bi knjigu završio sa sedam priča iz socijalizma. Očekuje da će se i nova knjiga dosta čitati, ali kaže da neće biti trećeg nastavka, vreme je da zakorači u neke nove sfere, da se posveti nekim novim interesovanjima.