Стјуард „бабица” на 8.000 метара

Албуми с фотографијама, исечци из новина, дипломе, похвале, разна признања. Цео један радни век стао је у подебљу фасциклу коју нам, скромно, али од срца показује Радоје Ракочевић, некадашњи стјуард и инжењер лета ЈАТ-а на „боингу 727”. Одавно је у пензији, па отуда и времена да, с пријатељима, пребира по успоменама и листа новинске чланке, присећајући се летења и боравка у плавим висинама. Авиони су били и остали његов живот и његов свет. Испуњена жеља, иако га је на конкурс за стјуарда пријавио брат Мирољуб.

Пропутовао је свет, посебно тамо где многи и данас прижељкују. Тим истим светом крстарио је и пре него што је постао члан многољудне екипе тадашњег југословенског авио-превозника. Био је члан културно-уметничких друштава, од „Лоле” до „Крсманца” и „Бранка Цветковића”. Песмом и игром представљао је велику Југославију, дичећи се што су аплаузи и овације одзвањали великим светским дворанама.

Врсни учитељи

– Све је то било лепо, посебно путовања и дружења с фолклористима и музичарима, али се отац грдно љутио што немам неки сигурнији посао, а не да дане трошим играјући по свету – евоцира успомене на младалачке дане. – Кад су ме примили да будем стјуард, од њега нико срећнији, а ја сам то схватио као да сам конобар у авиону. Брзо сам, међутим, увидео да је то и те како озбиљан и одговоран посао.

Готово преко ноћи заволео је авионе и плава пространства. Интересовање и жеља за напредовањем довели су га до школе за пилоте у Борбеној ескадрили у Панчеву, а онда је стекао и неопходна знања за инжењера лета и пилота на „боингу 727”.

– Конкуренција је тада била оштра, морао сам стално да се доказујем, предавачи искусни, строги и праведни – казује за „Магазин”. –  На крају нас је чекала Пилотска академија у Вршцу и Виша пилотска школа у Београду. И данас памтим наставнике од којих сам много научио: Уроша Ђелића, Стеву Добановачког, Животија Лазаревића...

У Борбеној ескадрили летео је авионом „утва” и другим типовима, испуњавајући све задатке које су налагали школовање и обука. У међувремену редовно је радио као стјуард на многим линијама ЈАТ-а широм света, а онда стекао дозволу професионалног пилота на „боингу 727” на коме је и остао до пензионисања, 2000. године.

Много сати провео је у ваздуху, сусрећући се с путницима свакојаког карактера и разних фела. Један догађај му је, ипак, трајно урезан у сећању. Била је то прворазредна светска сензација, јер је с особљем „боинга 707”, на висини од 8.000 метара, породио тада 18-годишњу Марију Тодеву. Догодило се то на линији Сингапур–Сиднеј, у авиону који је кренуо из Београда. Све је изгледало као у добро режираном филму.

Радоје се и данас сећа сваког детаља с тог лета. Над Сингапуром се спуштало врело и влажно вече. Обављају се последње провере пред полетање за Сиднеј. Улазе први путници. Већина ћути, јер су уморни од лета између Београда и Сингапура који је трајао више од девет сати. Међу њима је и Марија Тодева у поодмаклој трудноћи. Доцније ће се сазнати да је, пре него што је добила неопходна документа за Аустралију, била код лекара који јој је и одобрио путовање. Очигледно га је надмудрила, тврдећи да је у седмом месецу трудноће.

Порођај међу облацима

Осим пилота Живка Жике Маљковића, у ваздухоплову су и остали чланови посаде, међу којима и кабинско особље: Славица и Слободан Урсић, Гордана Чоловић, Ана Хриберник и, наравно, наш сабеседник Радоје Ракочевић. Дванаести је дан фебруара 1978. године. Треба се попети на 11.200 метара. Лет до Сиднеја траје седам сати и 15 минута. Сви су опуштени и сви су под будним оком кабинског особља. У једном тренутку неко од њих примећује да с Маријом нешто није у реду.

– Имам прободе у стомаку који постају све јачи и чешћи. Ма, биће све у реду... – умиривала је забринуту стјуардесу.

Били су то, ипак, трудови и сви су схватили да ће се жена породити у авиону. Радоје је одмах обавестио капетана Маљковића, а овај истог часа кренуо да спушта авион на 8.000 метара, висину која људском организму највише прија.

– Тачно је да смо, као кабинско особље, били обучени за деловање у разним кризним ситуацијама, укључујући и порођај, али нико од нас није имао искуства, нити смо чули да је ико у другим компанијама порађао путницу у авиону – приповеда Ракочевић.

Кад је Марија почела да осећа контракције, авион је био изнад пустиње у централној Аустралији, а до Сиднеја је остало још око три сата лета. Време је муњевито измицало, па је Радоје преузео команду да се крене с порођајем, јер у таквим ситуацијама само један може да буде главнокомандујући. Прва три реда седишта брзо су испражњена, путници су замољени да пређу у други део авиона, тако да је направљена нека врста импровизованог стола. Марија је у почетку одбијала да се скине пред Радојем и пред стјуардесама, али кад је видела да нема где, брзо је попустила. Требало је наћи средство за дезинфекцију и друге потрепштине. Неко се сетио вискија. Бар је њега било довољно. Пиће су сипали у повећу посуду и унутра убацили маказице за нокте и парче канапа, неку врсту пертле којим су новорођенчету везали пупак. У другом лонцу била је врућа вода.

– Навукао сам гумене рукавице, Славица, Гордана и Ана помагале су породиљи, истовремено је и храбриле, и после неколико минута дечачић је био у мојим рукама – појашњава стјуард. – Ухватио сам га за стопала, пљеснуо по гузи два-три пута и кад је заплакао, знали смо да је порођај успешно обављен и да смо победили.

Уследила је нова драма – требало је пресећи пупчану врпцу.

– Славице, ти ћеш то да урадиш – командовао је Радоје, кога многи зову и Роки.

– Не могу – задрхтала је стјуардеса, страхујући вероватно да не направи неки погрешан потез и угрози живот беби.

Стјуард је одмерио три прста од бебиног стомака и подвикнуо:

– Овде сеци!

Из лонца с вискијем извађен је канап, који су обмотали газом и везали пупак. Затим су бебу умотали у газу и ставили у носиљку која, као опрема, постоји у авиону. Истог часа је заспала.

– Родио се Јатко – рекао је неко од кабинског особља.

Дечак ће, доцније, добити име Александар. Пилот је о свему што се догађало у авиону обавестио контролу лета на сиднејском аеродрому, тако да су на писти увелико чекала санитетска кола која су мајку и бебу превезла до болнице у близини аеродрома.

– Лекар је ту, на лицу места, прегледао мајку и новорођенче и похвалио све који су обавили порођај, јер је урађен стручно – није крио задовољство Радоје. – Питао нас је где смо научили ту вештину, а ми готово углас одговорили: „Код др Кушића у ЈАТ-у”.

Како су се довијали за „инструменте” то само они знају. Маказице за нокте пронашли су у личном прибору једне од стјуардеса, негде су набасали и на парче канапа, за рукавице су већ знали да постоје у авиону. Најмањи проблем био је виски, само је требало да се неко тога сети. Срећом, у магновењу некоме је и то пало на памет. Кад је авион дотакао писту сиднејског аеродрома, сви су одахнули. Радоје није дозволио радницима који дезинфикују авион да уђу даље од кабине, страхујући да то може да нашкоди беби.

Одлазак амбулантних кола, под ротацијом, означио је и крај ове несвакидашње драме, истовремено и великог подвига кабинског особља међу облацима. Захваљујући аустралијским новинарима, порођај у авиону ЈАТ-а веома брзо постао је планетарна вест. Јатко је, односно Александар, с мајком, наставио да своје животне стазе утире на тлу ове далеке земље.

САЧУВАО СЕБЕ И АВИОН

Док се обучавао у Борбеној ескадрили у Панчеву, Радоје је на једном од летова избегао сигурно страдање.

– Винуо сам се, што се каже, небу под облаке, али ми је после првог заокрета отказао мотор авиона – и данас задрхти кад се тога присећа. – Испод мене је била Тиса, баш у то доба набујала и разливена по плодним банатским ораницама. Знао сам да ако урадим било шта погрешно, смрт ми не гине и зато сам полако почео да спуштам авион. Сви су истрчали да виде моју драму. Срећом, успео сам да летелицу спустим безбедно на писту, иако мотор није радио. Сачувао сам и њу и себе. Кад сам изашао из кабине, кренуле су честитке, загрљаји, славље, а мени су ноге тек тада почеле да дрхте.

СУСРЕТ СА ВАНЗЕМАЉЦИМА

Летећи авионом „утва” с колегом Велибором Вукашиновићем, Радоје се једном приликом сусрео и с ванземаљцима! Прошло је од тада много времена, а данас то овако објашњава:

– Веља и ја смо видели оно што се заиста догодило: четири-пет необичних летелица, очигледно с друге планете. Обилазили су око нас, нестајали, па се поново појављивали. Обојица смо ћутали, а онда један другог бојажљиво питали: „Јеси ли и ти видео оно што сам ја видео?” Зарекли смо се да о томе нећемо никоме говорити да нас не би прогласили лудим, а и због других компликација на послу. Зато смо ћутали, а тајну и догађај, односно сусрет с неким НЛО чували дубоко у себи. Сад је време да о томе проговорим и кажем да смо на 3.000 метара имали прилично блиски сусрет с до тада непознатим небеским летелицама.

Из наше архиве