Био једном један ЈАТ
У књизи „Био један ЈАТ” Јово Симишић је, с много детаља и животних прича, описао рађање нашег некада моћног авио-превозника, а потом његов суноврат и одлазак у историју
По величини је, осамдесетих година прошлог века, био десета авио-компанија у Европи, а 31. у свету. Ко се не би сећао нашег моћног, драгог, успешног авио-превозника по имену ЈАТ. Ко није летео авионима на чијем су репу била препознатљива три слова, означавајући Југословенски аеро-транспорт. Бела слова на црвеној подлози.
Жал за прохујалим годинама, пилотима, стјуардесама, инжењерима и плејади техничког и другог особља, које је бринуло о ваздухопловима, путницима и летачком особљу, не јењава ни данас. Нити ће икада престати. ЈАТ-а нема, али су сачувана сећања, старе фотографије, исповести пилота, покоја униформа, значка.
Да све не би остало на речима и у успоменама, Јово Симишић, који је добре године провео у овој компанији, одлучио је да се одужи на најбољи могући начин, сачинивши подебљу, богато илустровану књигу „Био један ЈАТ”. Понудио је, заправо, хронологију колектива који је стваран и створен по мери Југославије, велике и економски моћне државе са 23 милиона становника. Ту исту земљу компанија је повезивала са 61 светском метрополом. Од самог почетка набављана је савремена флота, школовани кадрови, прилагођавало се светским стандардима.
– Ово је књига о људима који су стварали компанију, о времену и околностима у којима је настајала, расла и пропала – подсећа Симишић у разговору за „Магазин”.
– Свакако да колектив није био идеалан, али је за све нас који смо у њему радили био нешто посебан. У књизи су и приче о томе како се некад радило, а до изражаја долазили ентузијазам, креативност, оданост, дружење. Све је мање људи који су радили у старом ЈАТ-у. Неки су се, баш као и њихово предузеће, преселили у звездана небеса.
Драгица, прва стјуардеса
Предузеће је званично почело да ради 1. априла 1947. године. Први лет био је до Загреба. Част да буде за командама авиона припала је Миливоју Арсенијевићу, већ искусном ратном пилоту.
Имао је колектив и мноштво врсних пилота чија имена можда нису уписана на неком почасном месту, на неком белегу, али јесу у овој књизи. Пре него што испричамо судбине неких од њих, на пиједестал стављамо име Драгице Павловић Њање, прве стјуардесе ЈАТ-a. Говорила је француски, италијански, енглески, немачки и шпански језик. Кад је напунила 50 година, престала је да лети. До пензионисања, 7. марта 1978. године, радила је као шеф Службе земаљских стјуардеса. И Јагода Слијепчевић је, као стјуардеса, провела три деценије. Летела је на свим типовима авиона у флоти ЈАТ-a. Прокрстарила је светским небом (у ваздуху је провела око 16.000 сати).
Развијао се наш авио-превозник, набављани су модерни ваздухоплови, било је све више пилота и пратећег особља, у земљи су отварани нови аеродроми. У Југославију је 1. новембра 1958. стигао први од два наручена авиона „даглас ДЦ – 6Б”. Од канадског града Гандер до Београда, растојање од 5.500 километара, посада је превалила за 12 сати, без слетања. Један од таквих авиона за дуге линије користио је и Броз за своја путовања по свету.
Од 1. априла 1947. до августа 1959. године предузеће је превезло милион путника. Било је тада и путника и новца, посебно девиза које је фирма приходовала за своје, али и за потребе државе. Међу онима који су били за командама авиона остао је упамћен и Родољуб Рођа Миловановић, један од првих и најбољих пилота старог кова, ваздухопловни феномен свог времена. Јединствен и непоновљив заљубљеник неба за кога су говорили да има радар у глави.
„Необуздане природе, самоуверен и неустрашив, увек је налазио решења и био у вечитом сукобу с важећим правилима и нормама”, записао је аутор књиге. Према његовој евиденцији, за 42 године рада летео је на 80 типова авиона, у ваздуху провео око 15.000 сати и прешао више од четири милиона километара. Последњи лет за компанију обавио је 22. јуна 1960. на линији Београд–Сплит–Загреб. Умро је у 71. години.
Долазак „лепотице неба”
За развој нашег авио-превозника, осим пилота, заслужни су и инжењери, механичари, електричари, радио-телеграфисти и мноштво других стручњака који су здушно бринули како да авиони полете и безбедно лете, али и да се безбедно спусте, јер писта није увек идеална за слетање. Да не говоримо о формирању школског центра, отварању нових линија, представништвима широм света.
Увек ће се памтити и долазак прве „каравеле” на београдски аеродром. У књизи је то овако забележено: „Само четири године после појаве првих млазних авиона у европском ваздушном саобраћају, 21. јануара 1963. на нови међународни аеродром ’Београд’ капетан Владимир Водопивец довезао је прву ’каравелу’ ЈАТ-a, познату и као ’лепотица неба’.”
Инжењери и читави тимови стручњака у свету стварали су нове типове авиона. Један од њих био је и „боинг 737-300”. Кад је запарао небо, представљао је последњу реч технике у производњи авиона-средњепругаша. ЈАТ је била прва европска компанија која је за три године купила девет оваквих летелица.
Много је преломних година остало у пословању предузећа. Није их тешко побројати, али би зато требало много простора да се подсетимо свих ломова и препрека кроз које је фирма прошла. И, кад су, због санкција, авиони приземљени, а у згради аеродрома владала гробна тишина и царовала паучина, пилоти и сви запослени су се некако сналазили. Многи су летели за иностране компаније. На простору негдашње Југославије кренули су ратни сукоби, дојучерашње републике су се отцепиле, па се и ЈАТ нашао у незавидном положају.
У ешалону оних које треба поменути (наравно, и не само њих) налазе се пилоти Стева Попов и Велибор Славуј. Први је легендарни капетан који је, у јеку ратних сукоба, заједно с осталим колегама и посадама које су бринуле о лету и авиону „кикаш”, из Сарајева спасио око 40.000 људи. Само у току једног дана евакуисао је 4.200 невољника. Због тешке болести одузео је себи живот 3. јуна 2015. године, неколико дана пред 71. рођендан.
За разлику од већине својих колега, који су врло брзо прелазили на нове, веће и савременије типове авиона, Славуј је на популарној „деветки” остао више од 25 година, вероватно најдуже од свих пилота ЈАТ-a. Као члан управног одбора компаније, од 1994. док санкције још нису биле укинуте, залагао се за обнову флоте, односно набавку нове генерације авиона.
Ово је, дакле, књига о ЈАТ-у којег више нема, али који је своје место заузео у плавим, звезданим висинама. Заувек.
