Цртеж на кожи

Тетовирање, то јест цртање по кожи које се не може скинути, настало је веома давно, још у освит цивилизације. Према сачуваним подацима, прве тетоваже прављене су уз помоћ штапића с иглама које су умакане у боју, а затим забадане испод коже. Овакво тетовирање у почетку је имало искључиво ритуални карактер.

У првом веку пре нове ере у Јапану тетовирање је било изузетно распрострањено. Међутим, у то време цртежи на кожи нису се користили за украшавање нити у ритуалне сврхе, већ су се њима обележавали људи који су се налазили с оне стране закона. Наиме, криминалцима су се на лицу уз помоћ тетовирања урезивали карактеристични знаци који нису могли да се скину. С овим знацима, криминалци су лако распознавани, јер су имали белег који су носили цео живот.

И у време старог Рима оваквом врстом цртежа обележавани су робови. С друге стране, легионари су имали обичај да на подлактици исписују име императора.

Тек много векова касније тетоважа је постала начин украшавања тела. У 18. веку по цртежима на мишицама, али некад и по целом телу, били су познати морепловци који су се враћали с јужних мора. Најчешће су на кожи имали егзотичне цртеже или ликове девојака, а дуго времена у моди је било и исписивање имена припадница лепшег пола које су „заробиле” срца морнара.

Сам назив „тату” настао је у Полинезији, где је тетовирање у модерно доба поново откривено. Одатле је техника тетоваже преношена у друге крајеве света, где је овај начин украшавања веома брзо постајао популаран.

Тетовирање као процес забадања игле у кожу с уносом пигмента само по себи већ је врста напада на организам, због чега код тетовирања у којима нису задовољени сви превентивни и хигијенски услови може доћи до појаве различитих алергина и болести као што су тетанус, ХИВ, хепатитис, херпес и друге инфекције.

Данас је тетовирање популарно у готово свим деловима наше планете. У многобројним земљама постоје салони у којима се искључиво слика по кожи. Иако је одувек био болан начин украшавања, тетовирање и у модерно доба привлачи многе, па љубитељи татуа често на себи носе праве сликовнице. Техника тетовирања се, упркос развоју технологије, није много мењала, па се и данас, додуше на модернији начин, мастило уноси испод првих слојева коже уз помоћ посебних игала и тако се стварају уметничке слике.

Алтернатива трајној јесте привремена тетоважа, односно, нестална слика на кожи која подсећа на трајну тетоважу. Привремене тетоваже могу бити нацртане, осликане кистом или иглом као трајна тетоважа, мастилом које се у крви раствара у року од шест месеци.

Док се тетоваже сматрају сталним, понекад их је могуће потпуно или делимично уклонити ласерским третманима. Типично, црно и нека мастила у боји могу се уклонити више од неких других боја. Трошкови и бол код уклањања тетоважа обично су већи од оних приликом њиховог наношења. Старије методе уклањања тетоважа готово да су у потпуности замењене опцијама третмана ласерским уклањањем.