Франц Фердинанд посетио је Београд

Франц Фердинанд (1863–1914) био је син надвојводе Карла Лудвига, млађег брата аустроугарског цара и краља Франца Јозефа. Након самоубиства јединог сина Франца Јозефа, Рудолфа, 30. јануара 1889. у Мајерлингу, Карл Лудвиг је постао престолонаследник. Након његове смрти, 19. маја 1896. године та титула је, дугорочно гледано потпуно непланирано, прешла на царевог синовца Франца Фердинанда.

Током медијске еуфорије која је у аустроугарској штампи уследила након убиства аустроугарског престолонаследника у Сарајеву 28. јуна 1914, пештански „Пестер лојд” је 3. јула први пут бацио више светла на један, наизглед неважан догађај од пре десетак година.

Пасионирани ловац

Према писању овог листа, Франц Фердинанд, иначе пасионирани ловац који је, хобија ради, широм света побио на хиљаде животиња (према неким евиденцијама – 274.884 комада дивљачи!), средином јуна 1902. упутио се у лов на сурог сокола. На путу се зауставио у Земуну и, инкогнито, са пасошем на име бечког трговца Николе Ристића, локалним паробродом прешао у Београд. Са својим „лајбјегером” (личним ловачким пратиоцем), свратио је у хотел „Империјал” у Васе Чарапића где је на препоруку хотелијера ручао српске специјалитете. У „Империјалу” су углавном одседали страни трговачки путници и домаћи путници из унутрашњости. У ресторану хотела се точило плзењско пиво, јела српска али и француска јела, а могли су се читати разни домаћи и страни листови и часописи. У таквој атмосфери краткотрајни ручак „трговца из Беча” прошао би свакако сасвим незапажено.

Након ручка Фердинанд је пред оближњом гостионицом „Русија”, на углу Кнез Михаилове 38 и Улице Вука Караџића 6, изнајмио фијакер и одвезао се у Топчидер да посети парк и место убиства књаза Михаила Обреновића. Но, гле чуда, ту га је срео тадашњи српски престолонаследник принц Ђорђе. После поздрава, двојица престолонаследника су се прошетала по парку, након чега је Ђорђе Франца Фердинанда отпратио до Савског пристаништа на вечерњи пароброд за Земун.

Читава прича будимпештанског листа можда би личила само на имагинарну сензационалистичку вест да пасионирани фото-аматер, иначе вицепредседник Народне банке Краљевине Србије Марко Стојановић (1844–1923), објективом своје камере није овековечио тренутак када Франц Фердинанд у Кнез Михаиловој, испред гостионице „Русија”, седа у фијакер и упућује се у непознатом правцу. Ова фотографија се данас налази у збирци Народне банке. Фотографија, али и мађарски текст побуђују неколико недоумица.

Аустроугарски посланик у Београду др Алберт фон Стефани (1845–1914), у новембру 1889. добио је понуду да за конзулат закупи кућу Марка Стојановића на углу Кнез Михаилове улице бр. 47 и Калемегдан бр 1 (ускоро преименована у Кнез Михаилов венац, данас Париска), коју је пројектовао и изградио архитекта Константин Јовановић (1849–1923) три године раније. У објекту су се до тада налазили дирекција француске „Компаније за изградњу и експлоатацију српских железница (у ликвидацији)” и „Угарски трговачки музеј”. Уговор о закупу са Стојановићем је закључен 6. фебруара 1890. и конзулат се у истом објекту налазио све до избијања Великог рата. Од тада, Стојановић је имао одличне контакте са аустроугарским дипломатским представницима у Београду и сасвим је могуће да је од њих добио информацију о тајној посети надвојводе. Осим тога, у објекту хотела „Русија” своје канцеларије имали су Народна и Београдска трговачка банка, тако да се Стојановић практично већ налазио на локацији погодној за снимак.

Ако је фотографија несумњиви доказ посете Франца Фердинанда Београду, остаје спорна година. Ако је, према мађарском листу, надвојвода српску престоницу посетио 1902. немогуће је да је у парку срео „тадашњег престолонаследника Ђорђа”. На престолу Србије се, наиме, у то време још увек налазио краљ Александар Обреновић (1876–1903), иначе без наследника.

После Мајског преврата 1903. Влада и Народно представништво су 2. јуна изабрали за краља Петра Карађорђевића. Он је из Женеве у Београд стигао двадесетак дана касније, а синови, престолонаследник Ђорђе (1887–1972) и Александар (1888–1934) – 10. августа. Петар је већ 17. августа Ђорђа представио официрима београдског гарнизона, а 9. септембра је „тадашњи престолонаследник” ступио као редов у 1. чету 2. батаљона 18. пешадијског пука.

Након познате афере око смрти посилног (послужитеља) Стевана Колаковића, принц Ђорђе је 25. марта 1909. председнику Министарског савета Стојану Новаковићу упутио писмо којим се „одриче свих права и прерогатива које му по Уставу припадају”, тако да је наследник престола постао Александар. Ово значи да је Франц Фердинанд, уколико се заиста срео са принцем Ђорђем, у Београду могао боравити између 1903. и 1909.

Чест гост у Ечкој

Познато је да је Фердинанд, јавно или инкогнито, у више наврата посећивао имање, дворац „Каштел” и чувено ловиште свог старог пријатеља, такође страсног ловца, грофа Феликса Орнокура (Felix Harnoncourt, 1857–1934) у Ечкој. О култу лова који се гајио на Орнокуровом имању најбоље говори споменик Св. Хубертусу, заштитнику ловаца. Овде је први пут боравио 24. новембра 1898. Као и наредне године. Такође је, без публицитета, инкогнито, овде ловио и 1901. и 1908. О последњој посети сведочи и фотографија сачувана у породичној збирци праунуке грофа Орнокура, Фелиситас Лоц. По свему судећи, читав случај се вероватно одиграо 1908 године. У том случају, могуће је и да је „лајбјегер” у суштини био гроф Орнокур.

Овде се отварају два питања: како су професионални ловци мислили да пронађу сурог сокола на просторима војвођанских равница и због чега је уопште аустроугарски престолонаследник свраћао у Београд и са ким се заиста састао. Наиме, познато је да Ђорђе није био омиљен на бечком двору (истина, ни Франц Фердинанд), а пратња у народу омиљеног престолонаследника до пристаништа свакако би скренула велику пажњу јавности на госта.

Тако ће Фердинандов излет у Београд вероватно остати обавијен велом тајне.