Молитвом до кише
Вековима уназад човек је трагао за вештачком кишом. – Лед у облацима
Много векова пре нашег времена човек је открио значење кише. Дуго није могао да пронађе начин да „натера” облаке да му дају драгоцену кишницу. Зато је у почетку покушавао молитвама и посебним ритуалима да „испровоцира” богове да дају кишу. Кишне капи су за људе одувек имале егзистенцијални значај јер, захваљујући киши, човек је могао да сачува житарице од суше и да обезбеди храну за одређени период. Вековима уназад истраживачи су покушавали да пронађу начин да створе вештачку кишу, али углавном без успеха. Непосредно пред Други светски рат француски метеоролог Бержерон пронашао је „процес изазивања падавина”.
Овај његов проналазак функционисао је помоћу авиона. Из летелице су на великим висинама гађани облаци кристалима леда. Ови кристали пролазили су затим кроз облаке где су били изложени вишој температури у нижим слојевима атмосфере, па су се претварали у кишне капи.
После Другог светског рата проналазачи су имали, захваљујући модернијој технологији, веће могућности за експериментисање и смишљање нових начина стварања вештачких падавина. Једна од идеја коју су истраживачи настојали да остваре била је посипање облака сољу, јер со има особину да упија воду. Такође, проналазачи су покушавали да „произведу” кишу уштрцавањем ситних капи из специјалних уређаја који су испаљивани из авиона у ваздуху. Последњих деценија, људи настоје да контролишу и усмере падавине и уз помоћ противградних ракета, које се испаљују приликом невремена праћених олујом и градом. Ипак, ни до данашњих дана човек није могао у потпуности да овлада природом и да контролише падавине. Најбољи доказ за то су честе поплаве изазване јаким падавинама и невременима.
Протеклих векова, међутим, људи су тражили друге начине да створе довољне количине воде за наводњавање усева. Уместо да гледају у небо и покушавају да умилостиве богове, временом су се окренули земљи и пронашли начине да уз помоћ канала од река и језера „доведу” довољне количине воде за оранице, повртњаке и воћњаке. Прскањем усева са земље успели су, макар делимично, да спрече сушу и да сачувају житарице неопходне за живот.
