Сауне Маја и Астека

Далеко од снегова Русије и северне Европе, где су се Скити, викинзи и остали збијали једни уз друге током термалног третмана, становници Средње Америке су независно открили сауну. Кад су конкистадори стигли, утврдили су да су парна купатила изузетно популарна разонода Астека у Мексику и Маја на полуострву Јукатан. Астеци су своја парна купатила звали temazcalli и често су их користили као терапију против грознице, грчева, реуматских болова, постнаталних стања и последица отровних уједа. Као и у Старом свету и ту су се често користиле лековите траве или траве за јачање.

Захваљујући извештајима раних путника као и преосталим temazcalli у Мексику, археолози су били у могућности да идентификују план древне средњоамеричке сауне. Откопани примерци су обично били у кућама, са клупама за купаче и одводима за воду. Сама сауна је била мала камена просторија где је најуочљивија била посуда са ватром спуштена испод пода или уграђена у један од спољних зидова. Метод грејања је био скоро исти као у Старом свету: ватра се палила, а вода се сипала директно на угаљ или камене плоче које су формирале слој између посуде са ватром и просторије.

Овакве сауне су правили Толтеци у Мексику чије је царство (10–12. век пре нове ере) претходило астечком. Оно се протезало до полуострва Јукатан на југу Мексика где се њихова култура стопила са културом домородаца Маја. Изгледа да су Толтеци ту научили како се праве сауне. На Јукатану су откривене десетине сауна Маја. Само на једном налазишту Пиједрас Неграс има их осам, и то из касног класичног периода Маја (600–900. нове ере).

Приче раних путника сумирао је 1780. шпански језуитски историчар Франсиско Хавијер Клавихеро који је припремио детаљан извештај о мексичким парним купатилима, традиције која се врло мало променила у више од хиљаду година:

„Temazcalli су толико уобичајени да их има много у сваком месту у коме живе Индијанци. Кад неко оде да се купа, прво постави простирку у temazcalli, бокал са водом и букет лековитих трава или лишће кукуруза. Онда упали ватру у пећи која гори док камење не буде врело. Затим човек који жели да се окупа уђе, углавном, наг и у пратњи неког од укућана зато што је такав ред или зато што је инвалид. Чим уђе, затвори улаз, али остави отвор за ваздух на врху мало отворен, да би излазио дим који је могао да прође кроз пукотине у камену; кад дим изађе, затвара отвор за ваздух. Онда баци воду на врело камење и одмах се дигне густа пара све до таванице temazcalli. Док болестан човек лежи на простирци, пратилац наводи пару на њега и нежно га удара, нарочито по болесном делу тела, лековитим травама које су пре тога биле потопљене у води у бокалу. Болесник одмах почне лагано и обилно да се зноји што се појачава или смањује, већ према томе колико то ситуација захтева.”