Ваза за богате
Цвеће као да јој уопште и није потребно
„Желим да купим вазу за цвеће”, каже дама продавцу у радњи са изузетно луксузним стварима. „Какву вазу желите?”, пита продавац. „Ону која је најскупља”, одговара дама, не трепнувши. Она је на своју моћ поносна.
Дама већ има ферари (ролс-ројс, порше), са серијским бројем, Маноло Бланк – ципеле, Ермес – ташну, Ролекс – ручни сат, Мон Блан – пенкало... јахту и авион такође, виле на мору и на планини... Сада јој треба ваза за собу.
Богати људи задају главобоље дизајнерима.
Лепа, модерно обликована и функционална ваза може да кошта 50 евра, али како треба да изгледа ваза са свим тим атрибутима, а да њена цена буде најмање 5.000 евра. Дама не жели уникат примењене уметности нити скупи банални предмет од скупоценог метала или кристала украшеног драгуљима. Она жели – дизајн. То је тако шик.
Својевремено, Енди Ворхол је говорио: „Вредност поп-културе је у томе што је, на пример, кока-кола иста за све – за председника САД, као и за клошара на углу улице; председник ни у ком случају не може себи да приушти бољу кока-колу.”
Ипак, у ширем смислу, дизајн за богате разликује се од оног за обичне смртнике. За пребогате, измишљене су тзв. нулте серије. Један од таквих примера је и дизајн вазе из 1983. године, коју је италијански дизајнер Марчело Морандини креирао за тада западнонемачку фирму „Розентал”. То је ваза компликованог облика, јединствена и скупа, не толико употребни предмет за цвеће колико украсни предмет за собу. Овој вази цвеће као да уопште и није потребно. А ни цвећу ваза оваквог типа. Боље би се осећало у обичној чаши.
Марчело Морандини
Италијански дизајнер рођен је 1940. године у Мантови, затим се, као дечак, са породицом сели у Варезе. Студирао је на Академији лепих уметности „Брера”. У Милану је почео да ради као асистент индустријског дизајнера и као графичар за један професионални студио. Враћа се у Варезе, где 1965. године отвара сопствени студио за графички дизајн. Наредних година учествује на бројним изложбама дизајна у Милану, Франкфурту, Келну... а на позив уметничког критичара Ђило Дорфлеса и у Сан Паолу у Бразилу. За време одржавања Бијенала у Венецији 1968. године, била му је на располагању цела једна сала у Италијанском павиљону. Осим графичким дизајном, бави се и дизајном предмета, пројектује столице и лампе. Ипак, најзначајнија је његова сарадња са фирмом „Розентал”, за коју дизајнира познате колекције „Талас” и „Покрет”. Од 1994. члан је жирија Дизајн центра у Есену. Предаје уметност и дизајн на Летњој академији у Салцбургу. Такође је био, у периоду 1995–1997. године, доцент на Академији „Брера” у Милану.
Радмила Милосављевић, архитекта
www.dopisna-skola-ambijent.rs
