Чудо древног света

Близу обале северног Египта лежи мало острво Фарос. Оно гледа на Александрију, седиште грчке династије Птоломеја, која је владала Египтом од касног четвртог века пре нове ере, док је 30. пре нове ере није збацила римска империја. Фарос је имао значајну улогу у Птоломејевом плану да оживи привреду Египта. Изграђен је огроман моло који је повезао острво с копном, чиме су формиране две безбедне луке за трговачке бродове Медитерана. Око 270. пре нове ере Птоломеј Други је унајмио книтског архитекту Сострата да направи први светионик на свету на источном крају острва. Његова намена је била двострука – да води бродове до александријске луке, али и да буде колосални симбол престижа обновљене египатске монархије.

Светионик на Фаросу се касније помињао као једно од седам чуда древног света. Била је то масивна структура, висока 350 стопа и грађена из три дела: најнижи, на великој каменој платформи, био је четвртастог облика; средњи је био осмоугаони; а највиши округао. Близу самог врха је одржавана ватра која је могла да се види с удаљености веће од 30 миља. Морепловци су почели да га називају „Фарос” и то име ушло је у један број језика као генеричка реч за светионик. Ипак, ефикасни Римљани први су изградили мрежу светионика. Први од њих изграђен је 50. године нове ере у Остији, римској луци, по налогу императора Клаудија.

Већ око 400. године по целој Римској империји постојала је мрежа од неких 30 светионика. У највећим од њих, бродове су водила велика метална огледала која су одржавала јака светла великих ватри. С падом империје нестале су и вештине и организација потребне за одржавање светионика. Многи од њих су оронули док су неки претворени у војничке осматрачнице.

Арапи и Индијци преузели су решавање проблема безбедности на мору од Римљана, па су, према кинеском географу Ча Тану, већ око 800. изградили ланац светионика уз обале Индијског океана. Упркос традиционалном презиру према пловидби, чак су и Кинези изградили неколико светионика у лукама где је било много страних бродова.

Поморска путовања у средњовековној северној Европи била су веома опасна. Већину обалских светала које су капетани могли да виде палили су разбојници у нади да ће бродове намамити на стене. Краљ Ричард Лављег Срца, и сам жртва бродолома приликом повратка из Свете земље 1190, увео је тешке казне за морске разбојнике, нарочито за оне који су радили као кормилари и узимали мито да би насукали брод.

Чак ни ове претње нису помогле. Једина мера која се показала успешном била је обнова самих светионика у 12. веку. Они су користили велика огледала да баце светлост на море, а градили су их крсташи повратници, копирајући арапску праксу.