Расцветана „Мис Бланш”

Разбацани цветови од папира заробљени у провидном акрилику. Бестежинска конструкција полуфотеље и поред удобног седишта, руконаслона и леђног наслона, деловала би опасно флуидно и лебдећи да не лежи на четири веома солидне и стабилне ноге од чврстог, цевастог алуминијума које уливају поверење: нека су врста гаранције да ћете, ако седнете, бити на сигурном.

Ово никако није обична провидна столица каквих је било на претек пре двадесетак година и које су биле (и данас су) у моди и омиљене у модерном ентеријеру. Ово је једна суптилна синтеза између нежности и снаге, неизвесности и сигурности, романтике и дисциплиноване индустријске реализације. Њена привлачност је у првом реду допадљивост на први поглед. Као коктел од шарених састојака допуњен ледом, али не зато да би вас охладио већ напротив – да би вам било топло око срца. „Мис Бланш” из 1989. године, иако делује чедно, веома је захтевна. Потребно јој је много простора да би њена лепота дошла до пуног изражаја. У маси ствари дневне собе или трпезарије, њени ће цветови бити као залутали у неки други свет. Потребно је да буде сама, истакнута и осветљена тако да се цветови преливају у хладној провидној маси акрилика.

Многи дизајнери поп културе желели су да провоцирају баналношћу предмета које треба да уведемо у своје свакодневно окружење. Јапански дизајнер Широ Курамата је заиграо на другу карту – на емоције које изазива цветна декорација на један сасвим специфичан и неуобичајен начин. И успео је у томе. Јер, „мис бланш” су сви волели и воле је још увек.

Рад­ми­ла Ми­ло­са­вље­вић, ар­хи­тек­та

www.do­pi­sna-sko­la-am­bi­jent.rs

Широ Курамата (1934–1991)

 Најпознатији јапански дизајнер последњег квартала 20. века, бавио се истраживањима у домену нових технологија и нових форми реализујући своје идеје у области дизајна ентеријера и намештаја. Рођен је у Токију између два светска рата, а отац му је био директор једног научног института. Његово одрастање и сазревање одигравало се у време када је Јапан био окупиран од стране Америке. Године 1953. дипломирао је на токијској високој политехничкој школи. На њој је изучио мајсторство дрворезбарења и затим отишао да ради у једној компанији за производњу намештаја од дрвета.

Године 1957. ради за једну робну кућу у Токију као дизајнер излога и истовремено се бави архитектонским дизајном – обликује прозоре и врата. Бави се дизајном као слободни уметник. Године 1965. отвара студио у Токију и започиње каријеру креативног дизајнера који тражи путеве за реализацију својих авангардних идеја са циљем да допринесе успешним трендовима јапанског дизајна у најширем смислу речи. Користи особености јапанског стила са иновацијама модерне технологије и модерне европске уметности. Италијанске дизајнере који су лансирали покрете „Мемфис” и „Алхимија” сматрао је својим главним инспираторима и „мајсторским учитељима”. Осамдесетих година прошлог века био је један од најпровокативнијих дизајнера како у Јапану тако и широм света.