„Поп” портабл грамофон

Пра­во му је име „ГА 45 поп”, али га зо­ву јед­но­став­но „поп”. Ти­пи­чан је пред­став­ник сво­га вре­ме­на и та­да­шњег сти­ла жи­вље­ња. Би­ло је то пре ви­ше од 40 го­ди­на и сва­ко ко се ше­пу­рио са њим на јав­ном ме­сту био је уисти­ну „ин”. За мла­де то­га вре­ме­на био је не­ка вр­ста ста­ту­сног и ге­не­ра­циј­ског сим­бо­ла. Пор­табл гра­мо­фон, ди­зај­нер­ско ре­ше­ње Ма­ри­ја Бе­ли­ни­ја, био је сим­бол но­вог на­чи­на слу­ша­ња му­зи­ке, мо­гао се по­не­ти би­ло где: од гим­на­стич­ке са­ле до пла­же, од пар­ка до ауто­бу­са. 

Ри­ту­ал слу­ша­ња му­зи­ке осло­бо­дио је мла­де ве­за­но­сти за то ужи­ва­ње у окви­ру сво­ја че­ти­ри зи­да, осло­бо­дио их је кон­тро­ле чла­но­ва по­ро­ди­це и ста­ри­јих уоп­ште, ко­ји­ма ни­је би­ло са­свим ја­сно шта се то до­га­ђа. Исто­ри­ча­ри ита­ли­јан­ског ди­зај­на свр­ста­ли су овај пред­мет ме­ђу оне ко­ји има­ју зна­чај­но ме­сто у про­ди­ра­њу и ути­ца­ју но­вих ме­ди­ја и ко­ји ће из­у­зет­но ути­ца­ти на на­чин жи­во­та ко­ји се ду­бин­ски ме­ња. 

Ма­рио Бе­ли­ни, кре­а­тор, пред­ло­жио је и бо­ју у ду­ху вре­ме­на: од зе­ле­не као гра­шак, пре­ко ја­сно­цр­ве­не, до дре­ча­во­на­ран­џа­сте. Ве­ли­ку па­жњу по­све­тио је фор­ми, ко­ја ни­је би­ла са­мо фор­мал­ни про­блем, већ и те ка­ко и функ­ци­о­нал­но-упо­треб­ни: еле­гант­не за­о­кру­же­не ли­ни­је без оштрих иви­ца, по­пут љу­ске, ре­ши­ле су про­блем об­ли­ка ко­ји тре­ба да има пор­табл пред­мет у чи­ја ће „уста” ти­неј­џе­ри мо­ћи да ста­ве сво­је оми­ље­не пло­че од ви­ни­ла на 45 обр­та­ја. Звуч­ник ко­ји чи­ни део гра­мо­фо­на ја­сно је на­гла­шен окру­глим отво­ри­ма ко­ји се ви­де на ку­ћи­шту.

Поп гра­мо­фон, от­по­ран, јак и лак за но­ше­ње, био је ре­ла­тив­но јеф­тин, што је по­ве­ћа­ва­ло мо­гућ­ност ње­го­ве ма­сов­ни­је при­ме­не. По­стао је оми­ље­ни ре­кви­зит мла­дих ван ку­ће, и чу­до не­ви­ђе­но у про­це­су осло­ба­ђа­ња ка­ко ме­ди­ја та­ко и мла­дих од стан­дард­них сте­га.

Марио Белини није мењао адресу у Милану

Ма­рио Бе­ли­ни, ита­ли­јан­ски ди­зај­нер, ро­ђен је 1935. го­ди­не у Ми­ла­ну. Ди­пло­ми­рао је ар­хи­тек­ту­ру на По­ли­тех­ни­ци у Ми­ла­ну 1959. Убр­зо је отво­рио соп­стве­ни сту­дио за ар­хи­тек­ту­ру и ди­зајн у род­ном гра­ду и по­стао је­дан од во­де­ћих кон­сул­та­на­та за број­не ути­цај­не фир­ме у све­ту ин­ду­стриј­ског ди­зај­на ме­ђу ко­ји­ма је нај­ва­жни­ја би­ла фир­ма „Оли­ве­ти”. Та­ко­ђе, ди­зај­ни­рао је на­ме­штај за „Ка­си­ну” и „Ви­тру”. Ра­дио је елек­трон­ску опре­му за „Бри­он­ве­гу” и „Ја­ма­ху”.

Био је про­фе­сор на пре­сти­жном Ин­сти­ту­ту за ин­ду­стриј­ски ди­зајн у Ве­не­ци­ји и го­сту­ју­ћи пре­да­вач на мно­гим свет­ским ко­ле­џи­ма за ин­ду­стриј­ски ди­зајн ме­ђу ко­ји­ма је и Кра­љев­ски ко­леџ за умет­ност у Лон­до­ну. Био је уред­ник ча­со­пи­са „До­мус”. До­бит­ник је број­них ме­ђу­на­род­них на­гра­да за ди­зајн. Пет­на­е­стак ње­го­вих ди­зај­нер­ских иде­ја су ре­пре­зен­та­тив­ни пред­став­ни­ци стал­не ко­лек­ци­је Му­зе­ја мо­дер­не умет­но­сти у Њу­јор­ку.

Рад­ми­ла Ми­ло­са­вље­вић, ар­хи­тек­та 

www.do­pi­sna-sko­la-am­bi­jent.rs