„Pop” portabl gramofon

Pra­vo mu je ime „GA 45 pop”, ali ga zo­vu jed­no­stav­no „pop”. Ti­pi­čan je pred­stav­nik svo­ga vre­me­na i ta­da­šnjeg sti­la ži­vlje­nja. Bi­lo je to pre vi­še od 40 go­di­na i sva­ko ko se še­pu­rio sa njim na jav­nom me­stu bio je uisti­nu „in”. Za mla­de to­ga vre­me­na bio je ne­ka vr­sta sta­tu­snog i ge­ne­ra­cij­skog sim­bo­la. Por­tabl gra­mo­fon, di­zaj­ner­sko re­še­nje Ma­ri­ja Be­li­ni­ja, bio je sim­bol no­vog na­či­na slu­ša­nja mu­zi­ke, mo­gao se po­ne­ti bi­lo gde: od gim­na­stič­ke sa­le do pla­že, od par­ka do auto­bu­sa. 

Ri­tu­al slu­ša­nja mu­zi­ke oslo­bo­dio je mla­de ve­za­no­sti za to uži­va­nje u okvi­ru svo­ja če­ti­ri zi­da, oslo­bo­dio ih je kon­tro­le čla­no­va po­ro­di­ce i sta­ri­jih uop­šte, ko­ji­ma ni­je bi­lo sa­svim ja­sno šta se to do­ga­đa. Isto­ri­ča­ri ita­li­jan­skog di­zaj­na svr­sta­li su ovaj pred­met me­đu one ko­ji ima­ju zna­čaj­no me­sto u pro­di­ra­nju i uti­ca­ju no­vih me­di­ja i ko­ji će iz­u­zet­no uti­ca­ti na na­čin ži­vo­ta ko­ji se du­bin­ski me­nja. 

Ma­rio Be­li­ni, kre­a­tor, pred­lo­žio je i bo­ju u du­hu vre­me­na: od ze­le­ne kao gra­šak, pre­ko ja­sno­cr­ve­ne, do dre­ča­vo­na­ran­dža­ste. Ve­li­ku pa­žnju po­sve­tio je for­mi, ko­ja ni­je bi­la sa­mo for­mal­ni pro­blem, već i te ka­ko i funk­ci­o­nal­no-upo­treb­ni: ele­gant­ne za­o­kru­že­ne li­ni­je bez oštrih ivi­ca, po­put lju­ske, re­ši­le su pro­blem ob­li­ka ko­ji tre­ba da ima por­tabl pred­met u či­ja će „usta” ti­nej­dže­ri mo­ći da sta­ve svo­je omi­lje­ne plo­če od vi­ni­la na 45 obr­ta­ja. Zvuč­nik ko­ji či­ni deo gra­mo­fo­na ja­sno je na­gla­šen okru­glim otvo­ri­ma ko­ji se vi­de na ku­ći­štu.

Pop gra­mo­fon, ot­po­ran, jak i lak za no­še­nje, bio je re­la­tiv­no jef­tin, što je po­ve­ća­va­lo mo­guć­nost nje­go­ve ma­sov­ni­je pri­me­ne. Po­stao je omi­lje­ni re­kvi­zit mla­dih van ku­će, i ču­do ne­vi­đe­no u pro­ce­su oslo­ba­đa­nja ka­ko me­di­ja ta­ko i mla­dih od stan­dard­nih ste­ga.

Mario Belini nije menjao adresu u Milanu

Ma­rio Be­li­ni, ita­li­jan­ski di­zaj­ner, ro­đen je 1935. go­di­ne u Mi­la­nu. Di­plo­mi­rao je ar­hi­tek­tu­ru na Po­li­teh­ni­ci u Mi­la­nu 1959. Ubr­zo je otvo­rio sop­stve­ni stu­dio za ar­hi­tek­tu­ru i di­zajn u rod­nom gra­du i po­stao je­dan od vo­de­ćih kon­sul­ta­na­ta za broj­ne uti­caj­ne fir­me u sve­tu in­du­strij­skog di­zaj­na me­đu ko­ji­ma je naj­va­žni­ja bi­la fir­ma „Oli­ve­ti”. Ta­ko­đe, di­zaj­ni­rao je na­me­štaj za „Ka­si­nu” i „Vi­tru”. Ra­dio je elek­tron­sku opre­mu za „Bri­on­ve­gu” i „Ja­ma­hu”.

Bio je pro­fe­sor na pre­sti­žnom In­sti­tu­tu za in­du­strij­ski di­zajn u Ve­ne­ci­ji i go­stu­ju­ći pre­da­vač na mno­gim svet­skim ko­le­dži­ma za in­du­strij­ski di­zajn me­đu ko­ji­ma je i Kra­ljev­ski ko­ledž za umet­nost u Lon­do­nu. Bio je ured­nik ča­so­pi­sa „Do­mus”. Do­bit­nik je broj­nih me­đu­na­rod­nih na­gra­da za di­zajn. Pet­na­e­stak nje­go­vih di­zaj­ner­skih ide­ja su re­pre­zen­ta­tiv­ni pred­stav­ni­ci stal­ne ko­lek­ci­je Mu­ze­ja mo­der­ne umet­no­sti u Nju­jor­ku.

Rad­mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić, ar­hi­tek­ta 

www.do­pi­sna-sko­la-am­bi­jent.rs