25.02.2024 у 18:45
Култура отказивања, или према енглеској фрази кенсел-култура (cancel culture), проширила се на Твитеру 2010. године, тачније на мрежи Black Twiter, на којој су се повезивали Афроамериканци у намери да подвуку теме дискриминације и расизма. Врхунце је досегла за време пандемије када су се милиони људи преселили на друштвене мреже и, одатле, кренули у оштре „културне ликвидације” и онлајн линчовање јавних личности, група, институција, идеја па и читавих култура. Реч је о пракси уклањања из јавног простора појединаца и група који су наводно прекршили неке доминантне друштвене норме и вредности. На Википедији пише да најдаљи корени „културе отказивања” сежу у доба античке Грчке, када је остракизмом називана мера првобитно уперена против људи који су желели да врате тиранију у Атину. Касније се
17.01.2024 у 13:45
Крајем прошле године у галерији Студентског културног центра одржана је изложба „Нове тенденције ’60”, као својеврсни омаж уметничкој сцени у Италији шездесетих година прошлог века. Изложбу је организовала Фондација „Мира Бртка” у сарадњи са „Арт медијом”, а у фокусу „Нових тенденција” било је подсећање на три изложбе: „Gencay, Brtka, Franchini”, одржаној у Риму 1964. године, затим „Forme presenti” (Присутне форме, Рим, 1965) и на изложбу „Illumination” (Илуминације) у Тренту 1967. године, на којој се представила истоимена уметничка група. Фондација „Мира Бртка” носи име по изузетној словачкој уметници која је била и модни креатор, позоришна и филмска редитељка. Завршила је студије режије на београдској Академији за позориште, филм и телевизију, урадила је сценарио за први анимирани фил
10.01.2024 у 15:30
Драгомир Зупанц добитник је награде „Бранко Вучићевић” на Фестивалу метафилма одржаном крајем прошле године. Свој радни век провео је у Радио-телевизији Београд и, између осталих, режирао серије „Сликарски правци 20. века” (Лазар Трифуновић), „Прилози за историју ЈУ филма и политпорнографију” (посвећени Желимиру Жилнику, Бранку Вучићевићу, Карпу Аћимовићу Години и Душану Макавејеву), као и портрете писаца „Тамо где лозе плачу” (Дневници Б. Пекића) и „Данило Киш, успомене, сећања”. Оснивач је и уметнички директор ревије Дани словеначког филма у Београду. Шта је то метафилм? То су филмови огољене структуре, распаковане или демонтиране форме. Реч је о поджанру, снимању „филма о филму”. На овогодишњем фестивалу су се издвајала: „Скривено лице југословенског филма” Дејана Влаиса
