Најмлађи савладали непредвидиву Букуљу

Пут из подножја Букуље до вештачког језера на месту „Црвена бара” никоме није био лак када је почела да пљушти киша кроз ветар у свим правцима. И они најверзиранији планинари су упадали у баре, покушавајући да гране која су их саплитале претворе у своје савезнике. У том изненадном „пролому неба”, на опште задовољство најбољом су се показала деца која су протрчавала поред пешака рекреативаца, у кабаницама и гледајући компасе, такмичећи се у другом колу Планинарске оријентације лиге Савеза планинара Србије, трудећи се да у недаћи освоје најбоље место.

На лицима најмлађих планинара који су после такмичења утрчавали у  кућицу на врху аранђеловачке планине да се загреју поред бубњаре, било је суза, али још више радости што су успели да савладају неочекиване препреке још неистражене планине и стигну на чај и колаче овдашњих домаћица. Топао дочек за новинаре није изостао...

Планински дом на врху Букуље налази се на 696 метара надморске висине. Поред кућице с кухињом, обишли смо и пансион са десет лежајева на креветима на спрат. У њему нас је дочекала Љиљана Васић, планинарски ас из букуљског клуба, која међу трофејима показује и фотографије са врха Хималаја, усликане када се попела на више од 6.000 метара надморске висине... Како каже, после прошлогодишњег ноћног такмичења у оријентацији, планинарски клуб „Букуља” организовао је ове године и друго по реду..

Наша саговорница очекује експанзију Букуље са изградњом пута „Вожд Карађорђе” када ће овај дом од главног града бити удаљен  свега пола сата вожње. Сада, долазе планинари из целог света, са Балкана, из Европе, из Русије и Америке. „Немци нас често нађу на карти. Иако је у трошном дому мало купатилце, авантуристи имају све услове да одавде крену у разгледање Шумадије, до Опленца , Орашца и других знаменитих места у окружењу. Букуља је специфична по буковом дрвету, али се на њој налазе и четинари, као и храстова шума, поља зове и друго ниско растиње, поред  потока, малих водопада и пећине, неистражена, а близу Београда. Биће ускоро, када буде доступнија интересантна свима”, каже Љиљана нудећи нас сланином из сушаре оближњег домаћи.

Када је лепо време, показује нам,  са бетонског видиковца висине 19 метара, који је недавно заменио стари дрвени, виде се цела Шумадија,  Овчар и Каблар, као и Маљен, Дивчибаре и остале планине у окружењу. Али, магла и лоше време били су већи изазов да такмичари поред карте и бусоле пронађу контролне тачке на непредвиљивим падинама.. Једна од најбољих међу пионирима била је осмогодишња Калина Вучковић из Аранђеловца која је дошла са својом наставницом.

„Циљ ми је да једнога дана и ја будем професор и учим младе, јер у мојој породици су сви били учитељи”, била је разговорљива девојчица.

Планина Букуља је занимљив и непредвидив терен, због чега су се, схватили смо, и најмлађи пријављивали и нашли међу 120 такмичара.

Како нам је објаснио Владимир Стојиљковић, спортски директор ПСК „Победа”, данас се нагласак у програмима ставља на планинарење деце и младих. Поред регистрованих такмичара у оваквим окршајима могу да се опробају  и рекреативци, али се подразумева претходна  обука. Млади који су издржали овакве стазе најпре су у планинарским клубовима прошли бесплатан курс.

„За наше младе, планинарење, а нарочито сналажење у оријентацији, значи много. Не само за физички одгој, телесни развој и кондицију, већ и за њихов ментални склоп. И поред велике магле, издржали су пролазак кроз блато и кишу. Припреме се да издрже тешке услове у којима су сви данас били мокри, и то не пола сата већ сатима. Показали су се сви јако одговорним, јер представљају свој клуб и тако се односе и према спорту. Знају да ће им то помоћи у животу – да буду чврсти, упорни, стабилни: падали су и устајали. Тако је и у животу. Имамо успоне и падове и сузе и смех. Није сваког дана лепо време. Научени смо као планинари да ако издржимо неприлике, после  долазе опет неки лепи дани и увек је тако. Колико год је тешко – ако истрајемо то је знак да имамо јаку мотивацију да издржимо до краја. У овом спорту достигнуће је победити не другу екипу, већ себе, ту неку своју слабост. Ако смо покисли и мокри и смрзнути, а издржимо, знамо да кад пређемо зацртани пут постајемо јачи”, како прича.

Пионирска екипа на такмичарским стазама сналазила се два сата по киши. То нису били само успон и силажење, већ је требало прескочити поток и попрети се на брдо, а онда други поток и следеће брдо, трећи... „Упаднеш у бару, ноге су мокре. Пионири су узраста од 12 до 15 година, јуниори до 18. а и они су постигли сјајне резултате. У нашим клубовима децу најчешће  родитељи упућују на планинарење којим се и они баве, а ми их прво учимо да се  оријентишу према карти,  да читају и означене боје –  да зелена представља шуму, бела ливаду, плава су воде, обично потоци и реке... У планинарској оријентацији  карта није прецизна као у дисциплини оријентиринг, која има више боја и описа. Зато је ово екипни спорт у ком се по три члана екипе договарају како и коју стазу изабрати. Обично се прва планинарска оријентација савлада на Авали или на Рајцу”, прича Стојиљковић.

 „Ово је екипни спорт, док је оријентиринг са прецизнијим картама дисциплина за оне који се кроз шуме такмиче сами”, надовезује се планински вук и почасни председник ПК „Победа” Владимир Матковић.

На букуљском такмичењу учествовали су планинари из целе Србије, из Смедерева, Бора, Параћина Смедеревске Паланке  У Планинарском Савезу Србије, иначе, има око 200 друштава. „И овде је, као у оријентирингу, потребно да се стазе прођу у што краћем року, да се савладају задаци из прве помоћи, познавања врхова, везивања чворова. Комисија утврђује да ли је све то добро урађено. Проналажење топографских тачака се, такође, оцењује. Србија је у новије доба била шест пута првак Балкана у планинарској оријентацији”, подсећа Матковић, позивајући младе да се науче да савлађују препреке.