Najmlađi savladali nepredvidivu Bukulju

Put iz podnožja Bukulje do veštačkog jezera na mestu „Crvena bara” nikome nije bio lak kada je počela da pljušti kiša kroz vetar u svim pravcima. I oni najverziraniji planinari su upadali u bare, pokušavajući da grane koja su ih saplitale pretvore u svoje saveznike. U tom iznenadnom „prolomu neba”, na opšte zadovoljstvo najboljom su se pokazala deca koja su protrčavala pored pešaka rekreativaca, u kabanicama i gledajući kompase, takmičeći se u drugom kolu Planinarske orijentacije lige Saveza planinara Srbije, trudeći se da u nedaći osvoje najbolje mesto.

Na licima najmlađih planinara koji su posle takmičenja utrčavali u  kućicu na vrhu aranđelovačke planine da se zagreju pored bubnjare, bilo je suza, ali još više radosti što su uspeli da savladaju neočekivane prepreke još neistražene planine i stignu na čaj i kolače ovdašnjih domaćica. Topao doček za novinare nije izostao...

Planinski dom na vrhu Bukulje nalazi se na 696 metara nadmorske visine. Pored kućice s kuhinjom, obišli smo i pansion sa deset ležajeva na krevetima na sprat. U njemu nas je dočekala Ljiljana Vasić, planinarski as iz bukuljskog kluba, koja među trofejima pokazuje i fotografije sa vrha Himalaja, uslikane kada se popela na više od 6.000 metara nadmorske visine... Kako kaže, posle prošlogodišnjeg noćnog takmičenja u orijentaciji, planinarski klub „Bukulja” organizovao je ove godine i drugo po redu..

Naša sagovornica očekuje ekspanziju Bukulje sa izgradnjom puta „Vožd Karađorđe” kada će ovaj dom od glavnog grada biti udaljen  svega pola sata vožnje. Sada, dolaze planinari iz celog sveta, sa Balkana, iz Evrope, iz Rusije i Amerike. „Nemci nas često nađu na karti. Iako je u trošnom domu malo kupatilce, avanturisti imaju sve uslove da odavde krenu u razgledanje Šumadije, do Oplenca , Orašca i drugih znamenitih mesta u okruženju. Bukulja je specifična po bukovom drvetu, ali se na njoj nalaze i četinari, kao i hrastova šuma, polja zove i drugo nisko rastinje, pored  potoka, malih vodopada i pećine, neistražena, a blizu Beograda. Biće uskoro, kada bude dostupnija interesantna svima”, kaže Ljiljana nudeći nas slaninom iz sušare obližnjeg domaći.

Kada je lepo vreme, pokazuje nam,  sa betonskog vidikovca visine 19 metara, koji je nedavno zamenio stari drveni, vide se cela Šumadija,  Ovčar i Kablar, kao i Maljen, Divčibare i ostale planine u okruženju. Ali, magla i loše vreme bili su veći izazov da takmičari pored karte i busole pronađu kontrolne tačke na nepredviljivim padinama.. Jedna od najboljih među pionirima bila je osmogodišnja Kalina Vučković iz Aranđelovca koja je došla sa svojom nastavnicom.

„Cilj mi je da jednoga dana i ja budem profesor i učim mlade, jer u mojoj porodici su svi bili učitelji”, bila je razgovorljiva devojčica.

Planina Bukulja je zanimljiv i nepredvidiv teren, zbog čega su se, shvatili smo, i najmlađi prijavljivali i našli među 120 takmičara.

Kako nam je objasnio Vladimir Stojiljković, sportski direktor PSK „Pobeda”, danas se naglasak u programima stavlja na planinarenje dece i mladih. Pored registrovanih takmičara u ovakvim okršajima mogu da se oprobaju  i rekreativci, ali se podrazumeva prethodna  obuka. Mladi koji su izdržali ovakve staze najpre su u planinarskim klubovima prošli besplatan kurs.

„Za naše mlade, planinarenje, a naročito snalaženje u orijentaciji, znači mnogo. Ne samo za fizički odgoj, telesni razvoj i kondiciju, već i za njihov mentalni sklop. I pored velike magle, izdržali su prolazak kroz blato i kišu. Pripreme se da izdrže teške uslove u kojima su svi danas bili mokri, i to ne pola sata već satima. Pokazali su se svi jako odgovornim, jer predstavljaju svoj klub i tako se odnose i prema sportu. Znaju da će im to pomoći u životu – da budu čvrsti, uporni, stabilni: padali su i ustajali. Tako je i u životu. Imamo uspone i padove i suze i smeh. Nije svakog dana lepo vreme. Naučeni smo kao planinari da ako izdržimo neprilike, posle  dolaze opet neki lepi dani i uvek je tako. Koliko god je teško – ako istrajemo to je znak da imamo jaku motivaciju da izdržimo do kraja. U ovom sportu dostignuće je pobediti ne drugu ekipu, već sebe, tu neku svoju slabost. Ako smo pokisli i mokri i smrznuti, a izdržimo, znamo da kad pređemo zacrtani put postajemo jači”, kako priča.

Pionirska ekipa na takmičarskim stazama snalazila se dva sata po kiši. To nisu bili samo uspon i silaženje, već je trebalo preskočiti potok i popreti se na brdo, a onda drugi potok i sledeće brdo, treći... „Upadneš u baru, noge su mokre. Pioniri su uzrasta od 12 do 15 godina, juniori do 18. a i oni su postigli sjajne rezultate. U našim klubovima decu najčešće  roditelji upućuju na planinarenje kojim se i oni bave, a mi ih prvo učimo da se  orijentišu prema karti,  da čitaju i označene boje –  da zelena predstavlja šumu, bela livadu, plava su vode, obično potoci i reke... U planinarskoj orijentaciji  karta nije precizna kao u disciplini orijentiring, koja ima više boja i opisa. Zato je ovo ekipni sport u kom se po tri člana ekipe dogovaraju kako i koju stazu izabrati. Obično se prva planinarska orijentacija savlada na Avali ili na Rajcu”, priča Stojiljković.

 „Ovo je ekipni sport, dok je orijentiring sa preciznijim kartama disciplina za one koji se kroz šume takmiče sami”, nadovezuje se planinski vuk i počasni predsednik PK „Pobeda” Vladimir Matković.

Na bukuljskom takmičenju učestvovali su planinari iz cele Srbije, iz Smedereva, Bora, Paraćina Smederevske Palanke  U Planinarskom Savezu Srbije, inače, ima oko 200 društava. „I ovde je, kao u orijentiringu, potrebno da se staze prođu u što kraćem roku, da se savladaju zadaci iz prve pomoći, poznavanja vrhova, vezivanja čvorova. Komisija utvrđuje da li je sve to dobro urađeno. Pronalaženje topografskih tačaka se, takođe, ocenjuje. Srbija je u novije doba bila šest puta prvak Balkana u planinarskoj orijentaciji”, podseća Matković, pozivajući mlade da se nauče da savlađuju prepreke.