Deca Kozare: beg u umetnost

Deca Kozare, mali ratnici, logoraši, mališani kojima je Drugi svetski rat oteo detinjstvo, izbrisao datume, mesta i godine rođenja, odvojio od roditelja, od najbližih, odrastajući u domovima ratne siročadi, stvarali su svoj grandiozni svet umetnosti, kao psihološki krik, kako je to zaključio prof. dr Perica Bundalo iz Kozarske Dubice. To je jedinstven spomenik Kozari, njihovoj životnoj i umetničkoj postojbini, ali i stalnoj opsesiji.

Heraklit je život tumačio kao večnu vatru, koja se naizmenično pali i gasi.

Kozara i Potkozarje su svojim životom, tragičnom sudbinom, gotovo potvrdili ovaj nauk, objašnjava za „Politiku” Simo Brdar, istoričar, pesnik i filmski scenarista.

– Život i stradanje Srba ovog područja nije moguće omeđiti, kao ni oblak, ni nebo. Drugi svetski rat ostavio je dramatične posledice po srpski narod. On živi na oštroj ivici žileta, između opstanka i nestanka. Mogućnost večnog spasenja daju mu njegovi umetnici, mučenici.

Slikar Branko Miljuš bio je dečak sa logorskim brojem u Jasenovcu. Taj broj i njegove slike nastale na zgarištu sećanja ne raspiruju mržnju nego opominju. Miljuševo slikarstvo, smatra Brdar, bivši kustos u Memorijalnom centru Jasenovac i utemeljitelj Spomen-područja Donja Gradina, jeste „placenta u kojoj se začinje i rađa život”.

Poetski izraz Dragana Kolundžije, Dragana Žigića, Ilije Ivanovića, Vese Radumila, Sime Turudije, Drage Šormaza, Voje Babića, Milivoja Rodića, Ranka Risojevića, Nebojše Ivaštanina, pripovetke i romani Mladena Oljače, Vasilija Karana, Dragoje Lukića, Jovana Kesara, slikarski motivi Branka Miljuša, Nedeljka Goge, Rajka Samardžije, Dušana Šmitrana, Bore Prpoša, Radovana Kragulja, Sretena Stojanovića, muzika i pesma Bore Majdanca, Miloša Dedića, Slavka Galića, Borislava Popovića, Mladena Sabljića, glumačka magija Živomira Ličanina, Đure Utješanovića, Uglješe Kojadinovića, Dane Kurbalije, Stojana Dečermića, uveliko su određeni njihovim detinjstvom. Oni su umetnošću osvetlili Kozaru i Krajinu, stihom, notama i kistom objasnili logorsku žicu, jauk majki i nepregledne kolone upućene u surovi svet beznađa. To je bunt dečaka, nedoraslih za vojnike, a stasalih za pesnike.

Zatočenici rata u ružama i cveću

Dragan Kolundžija iz Gornjeg Vodičeva 1942. godine, u vreme neprijateljske ofanzive na Kozaru, imao je četiri godine. Prve pesme, o majci i ratnim stradanjima, objavljene u knjizi „Zatvorenik u ruži” 1957. godine, doneo je u Beograd sa vodičevskih pašnjaka. Tri godine ranije, u pesmi „Tvoj glas” Kolundžija objašnjava usud svoga detinjstva. „Na breg sam / iz matere pao. I požar / i pokolj, i smrt / sa njega ugledao. Zašto je moralo doći / do poljupca / pre nego / krvavi vetrovi / prođu, suznim te okom / pitam / majko.”

Ključ Kolundžijine poezije nalazi se u njegovom doživljaju rata, u gorkoj sudbini kozarskih zbegova, u detinjstvu.

– Pišem da bi živela uspomena na moje mile i drage, na dvadeset i osmoro Kolundžija kojima su uzeli živote u Jasenovcu, na Kozari na Pogleđevu, gde je tekla krv moje braće i sestara, pomešana sa zemljom, vatrom i istorijom – svedočio je Dragan Kolundžija o pesničkom bremenu koje je nosio do kraja života.

U svojim beleškama, Mladen Oljača, pisac romana „Kozara”, pripovedaka „Šapat borova”, „Tri života i dve smrti”, „Posle ponoći”, „Crne sekire”, „Nađa”, „Molitva za moju braću” i „Razvalina”, piše:

– U vihoru koji me poneo kao što oluja ponese ptičje perce, zaista bejah srećan. Ne znam otkuda to osećanje, ali tvrdo verujem da sam tada bio najsrećniji, mada sam spavao na hrastovim žilama, pešačio gladan, smlavljen tegobama. Jedna korpica trešanja, koje su nam deca nabrala, jedna noć bez kiše na stražarskom mestu, svaka pobeda nad neprijateljem, ispunjavalo me zadovoljstvom i srećom.

Vasilije Karan (92), najstariji pisac Kozare, koji je ove godine objavio knjigu „Brazda Bane Banovića” kao novo sećanje na ratno vreme, 5. jula 1942. godine, pobegao je iz jasenovačke kolone.

Na skrušeno pitanje moje majke Petre, seća se ovaj autor 55 knjiga, gde idemo i kuda nas vode, ustaša je odbrusio, „vodimo vas u Unu, ili u furunu”.

Kada je to čuo, Vasilije je odlučio da beži.

„Ustaški meci kresali su grane na drveću koje su padale na mene, ali nisam se zaustavljao. Pobegao sam. Taj dan smatram svojim rođendanom. Dan kada sam zaista rođen, nije mi poznat.

Vasilijev život u šumi, bez igde ikoga, opisao je u više knjiga. Sudbina mu je, kaže za „Politiku”, odredila da piše i priča.

– Podivljao sam u šumi, ništa nisam znao, osim da bežim. Plašio sam se ljudi. I od njih sam bežao. Bio sam divlje dete. Nisam imao šta da jedem, samo šumske jagode. Lizao sam rosu i odbačene nemačke konzerve… I stalno bežao. Kada bi zaspao na trenutak, u nekoj vododerini, Karanu se ukazivao majčin poslednji pogled, osmeh dvogodišnje sestrice Anke, i njenih nekoliko belih zubića.

Prvi stihovi Dragana Žigića, pesnika iz Vodičeva, napisani 1948. godine, bili su snažan protest protiv rata i njegovih strahota. Verovao je da „ovaj svet ne može bez pesnika”, a on bez Kozare. Svoje emocije, iz detinjstva, opisao je u stihu: „Nikad i niko ne može da plati lutanja moja / Po razvalinama rata / Detinjstvo moje ukradeno. Prolazeći svetom u srcu te nosim / Kozaro moja, tamo daleka!”

Najviši vrh

Slikara Rajka Samardžiju oslobođenje je zateklo u Sanskom Mostu, gradu na Sani, u kojem je postao jedan od prvih pitomaca doma ratne siročadi. Dok je nožićem deljao drvo i uređivao školske zidne novine, učitelji i vaspitači, rano su otkrili njegovu sklonost za likovnu umetnost. Akademiju je završio u Beogradu, u klasi Đorđa Andrejevića Kuna.

– U svetu koji liči na veliku slikovnicu, život mi je ispunjen tihom ljudskom postojanošću, velikom snagom jednostavnosti i prisnosti – govorio je Samardžija, objašnjavajući svoj svet slikarstva i umetnosti.

Dušan Šmitran i Boro Prpoš, iz istog sela, Sovjaka pod Kozarom, slikari svetske slave i ugleda, bili su zatočenici ustaških logora, čuvari tuđe stoke u tuđim porodicama i tuđim selima. Posle rata, vratili su se u zavičaj, jer njegovom zovu nisu odoleli.

U Šmitranovom slikarstvu vidljiv je bol, ali je vidljiva i radost života. Njegove slike iz zavičaja „Miloševo Brdo”, „Sovjak”, „Bijakovac”, „Sećanje” i ciklus „Kozara”, sa ofanzivama i kolonama, zgarištima i suzama, u crnim i prigušeno-sivim tonovima, izražavaju bol, ali u isto vreme svu radost života. Prpoševe staklene kompozicije, sa fascinirajućim bogatstvom boja, kritika je uvrstila u najviši rang savremenog slikarstva. Motive je poneo iz spaljenog sela, sa ognjišta na kojem ga je, posle rata, dočekala samo stara kruška. Borislav Popović, iz Donjih Podgradaca, dugogodišnji reditelj Opere narodnog pozorišta u Beogradu, odrastao je u Domu ratne siročadi „Lepa Radić” u Gradišci. Milutin Vučkovac, ugledni lekar, njegov vršnjak i logoraš iz Jasenovca, bio je zadivljen Borinom posvećenošću operi, ne uspevajući pronaći zajedničku dimenziju sa njihovim detinjstvom.

– Nikada mi nije bilo jasno, gde je i kako Boro, u sebi čuo operu, dok smo bosonogi, u ratno vreme, bez roditelja, tumarali našim poharanim selima i hranili se šumskim plodovima. Možda je to želja da u umetnosti ode što dalje, u nepoznato, istovremeno čuvajući tu nit svoga detinjstva i rodnog kraja.

Popović je režirao više od 70 opera među kojima su „Travijata”, „Karmen”, „Seviljski berberin”, „Trubadur”, „Otelo”, „Moć sudbine”, „Čarobna frula”, „Figarova ženidba”, „Boemi”, „Toska”… O svojoj generaciji umetnika govorio je Dragoja Lukić, pisac knjige „Rat i deca Kozare”, opisujući ih u nekoliko rečenica:

– U njihovom stvaralaštvu rat odzvanja kao topovska kanonada i oseća se kroz njihovo pamćenje i svedočenje, kao nezaboravljena mrtva majka i sestra, kao detinjstvo bez igre i radosti. U njihovoj umetnosti i ljubavi Kozara je najviši vrh.

Deca rata kročila su u svet umetnosti, u svet svog talenta – smatra Nebojša Ivaštanin, višestruko nagrađivani pesnik Kozare, kao u bežanje od nepodnošljive stvarnosti.