Деца Козаре: бег у уметност
Сликар Бранко Миљуш био је дечак са логорским бројем у Јасеновцу; Василије Каран, најстарији писац Козаре, побегао је из јасеновачке колоне; Драган Колунџија је у време непријатељске офанзиве на Козару имао четири године
Деца Козаре, мали ратници, логораши, малишани којима је Други светски рат отео детињство, избрисао датуме, места и године рођења, одвојио од родитеља, од најближих, одрастајући у домовима ратне сирочади, стварали су свој грандиозни свет уметности, као психолошки крик, како је то закључио проф. др Перица Бундало из Козарске Дубице. То је јединствен споменик Козари, њиховој животној и уметничкој постојбини, али и сталној опсесији.
Хераклит је живот тумачио као вечну ватру, која се наизменично пали и гаси.
Козара и Поткозарје су својим животом, трагичном судбином, готово потврдили овај наук, објашњава за „Политику” Симо Брдар, историчар, песник и филмски сценариста.
– Живот и страдање Срба овог подручја није могуће омеђити, као ни облак, ни небо. Други светски рат оставио је драматичне последице по српски народ. Он живи на оштрој ивици жилета, између опстанка и нестанка. Могућност вечног спасења дају му његови уметници, мученици.
Сликар Бранко Миљуш био је дечак са логорским бројем у Јасеновцу. Тај број и његове слике настале на згаришту сећања не распирују мржњу него опомињу. Миљушево сликарство, сматра Брдар, бивши кустос у Меморијалном центру Јасеновац и утемељитељ Спомен-подручја Доња Градина, јесте „плацента у којој се зачиње и рађа живот”.
Поетски израз Драгана Колунџије, Драгана Жигића, Илије Ивановића, Весе Радумила, Симе Турудије, Драге Шормаза, Воје Бабића, Миливоја Родића, Ранка Рисојевића, Небојше Иваштанина, приповетке и романи Младена Ољаче, Василија Карана, Драгоје Лукића, Јована Кесара, сликарски мотиви Бранка Миљуша, Недељка Гоге, Рајка Самарџије, Душана Шмитрана, Боре Прпоша, Радована Крагуља, Сретена Стојановића, музика и песма Боре Мајданца, Милоша Дедића, Славка Галића, Борислава Поповића, Младена Сабљића, глумачка магија Живомира Личанина, Ђуре Утјешановића, Угљеше Којадиновића, Дане Курбалије, Стојана Дечермића, увелико су одређени њиховим детињством. Они су уметношћу осветлили Козару и Крајину, стихом, нотама и кистом објаснили логорску жицу, јаук мајки и непрегледне колоне упућене у сурови свет безнађа. То је бунт дечака, недораслих за војнике, а стасалих за песнике.
Заточеници рата у ружама и цвећу
Драган Колунџија из Горњег Водичева 1942. године, у време непријатељске офанзиве на Козару, имао је четири године. Прве песме, о мајци и ратним страдањима, објављене у књизи „Затвореник у ружи” 1957. године, донео је у Београд са водичевских пашњака. Три године раније, у песми „Твој глас” Колунџија објашњава усуд свога детињства. „На брег сам / из матере пао. И пожар / и покољ, и смрт / са њега угледао. Зашто је морало доћи / до пољупца / пре него / крвави ветрови / прођу, сузним те оком / питам / мајко.”
Кључ Колунџијине поезије налази се у његовом доживљају рата, у горкој судбини козарских збегова, у детињству.
– Пишем да би живела успомена на моје миле и драге, на двадесет и осморо Колунџија којима су узели животе у Јасеновцу, на Козари на Поглеђеву, где је текла крв моје браће и сестара, помешана са земљом, ватром и историјом – сведочио је Драган Колунџија о песничком бремену које је носио до краја живота.
У својим белешкама, Младен Ољача, писац романа „Козара”, приповедака „Шапат борова”, „Три живота и две смрти”, „После поноћи”, „Црне секире”, „Нађа”, „Молитва за моју браћу” и „Развалина”, пише:
– У вихору који ме понео као што олуја понесе птичје перце, заиста бејах срећан. Не знам откуда то осећање, али тврдо верујем да сам тада био најсрећнији, мада сам спавао на храстовим жилама, пешачио гладан, смлављен тегобама. Једна корпица трешања, које су нам деца набрала, једна ноћ без кише на стражарском месту, свака победа над непријатељем, испуњавало ме задовољством и срећом.
Василије Каран (92), најстарији писац Козаре, који је ове године објавио књигу „Бразда Бане Бановића” као ново сећање на ратно време, 5. јула 1942. године, побегао је из јасеновачке колоне.
На скрушено питање моје мајке Петре, сећа се овај аутор 55 књига, где идемо и куда нас воде, усташа је одбрусио, „водимо вас у Уну, или у фуруну”.
Када је то чуо, Василије је одлучио да бежи.
„Усташки меци кресали су гране на дрвећу које су падале на мене, али нисам се заустављао. Побегао сам. Тај дан сматрам својим рођенданом. Дан када сам заиста рођен, није ми познат.
Василијев живот у шуми, без игде икога, описао је у више књига. Судбина му је, каже за „Политику”, одредила да пише и прича.
– Подивљао сам у шуми, ништа нисам знао, осим да бежим. Плашио сам се људи. И од њих сам бежао. Био сам дивље дете. Нисам имао шта да једем, само шумске јагоде. Лизао сам росу и одбачене немачке конзерве… И стално бежао. Када би заспао на тренутак, у некој вододерини, Карану се указивао мајчин последњи поглед, осмех двогодишње сестрице Анке, и њених неколико белих зубића.
Први стихови Драгана Жигића, песника из Водичева, написани 1948. године, били су снажан протест против рата и његових страхота. Веровао је да „овај свет не може без песника”, а он без Козаре. Своје емоције, из детињства, описао је у стиху: „Никад и нико не може да плати лутања моја / По развалинама рата / Детињство моје украдено. Пролазећи светом у срцу те носим / Козаро моја, тамо далека!”
Највиши врх
Сликара Рајка Самарџију ослобођење је затекло у Санском Мосту, граду на Сани, у којем је постао један од првих питомаца дома ратне сирочади. Док је ножићем дељао дрво и уређивао школске зидне новине, учитељи и васпитачи, рано су открили његову склоност за ликовну уметност. Академију је завршио у Београду, у класи Ђорђа Андрејевића Куна.
– У свету који личи на велику сликовницу, живот ми је испуњен тихом људском постојаношћу, великом снагом једноставности и присности – говорио је Самарџија, објашњавајући свој свет сликарства и уметности.
Душан Шмитран и Боро Прпош, из истог села, Совјака под Козаром, сликари светске славе и угледа, били су заточеници усташких логора, чувари туђе стоке у туђим породицама и туђим селима. После рата, вратили су се у завичај, јер његовом зову нису одолели.
У Шмитрановом сликарству видљив је бол, али је видљива и радост живота. Његове слике из завичаја „Милошево Брдо”, „Совјак”, „Бијаковац”, „Сећање” и циклус „Козара”, са офанзивама и колонама, згариштима и сузама, у црним и пригушено-сивим тоновима, изражавају бол, али у исто време сву радост живота. Прпошеве стаклене композиције, са фасцинирајућим богатством боја, критика је уврстила у највиши ранг савременог сликарства. Мотиве је понео из спаљеног села, са огњишта на којем га је, после рата, дочекала само стара крушка. Борислав Поповић, из Доњих Подградаца, дугогодишњи редитељ Опере народног позоришта у Београду, одрастао је у Дому ратне сирочади „Лепа Радић” у Градишци. Милутин Вучковац, угледни лекар, његов вршњак и логораш из Јасеновца, био је задивљен Борином посвећеношћу опери, не успевајући пронаћи заједничку димензију са њиховим детињством.
– Никада ми није било јасно, где је и како Боро, у себи чуо оперу, док смо босоноги, у ратно време, без родитеља, тумарали нашим похараним селима и хранили се шумским плодовима. Можда је то жеља да у уметности оде што даље, у непознато, истовремено чувајући ту нит свога детињства и родног краја.
Поповић је режирао више од 70 опера међу којима су „Травијата”, „Кармен”, „Севиљски берберин”, „Трубадур”, „Отело”, „Моћ судбине”, „Чаробна фрула”, „Фигарова женидба”, „Боеми”, „Тоска”… О својој генерацији уметника говорио је Драгоја Лукић, писац књиге „Рат и деца Козаре”, описујући их у неколико реченица:
– У њиховом стваралаштву рат одзвања као топовска канонада и осећа се кроз њихово памћење и сведочење, као незаборављена мртва мајка и сестра, као детињство без игре и радости. У њиховој уметности и љубави Козара је највиши врх.
Деца рата крочила су у свет уметности, у свет свог талента – сматра Небојша Иваштанин, вишеструко награђивани песник Козаре, као у бежање од неподношљиве стварности.
