Oru njive i snimaju filmove

Zašto je selo Donje Brezovice, nedaleko od Krupnja, postalo poznato, ne samo u Srbiji već i u okruženju, i dalje se dosta ogleda u doprinosu bračnog para, Dobrivoja i Dobrile Pantelić, kao i njihovog sina Milana. Oni su u proteklih četiri decenije snimili oko 400 igranih i etno filmova:

– Za sve je „kriv” veliki narodni vašar koji se na Tomindan održavao u Krupnju. Valjda, tako je Bog hteo da se sretnem s Dobrivojem. Imali smo tada po dvadesetak godina. Posle dvogodišnjeg druženja stali smo pred oltar jer smo prepoznali da nas vezuje radoznalost prema životu i ljubav prema selu. Na tom putu bilo da se radi o oranju i sejanju, odlasku u šumu, čuvanju stoke, pa i na veselja, nismo se razdvajali – seća se Dobrila dok briše suze u očima za, pre nekoliko godina, preminulim suprugom.

Foto-aparat umesto farmerki

Pokojni Dobrivoje, saznajemo u razgovoru, poticao je iz siromašne seoske porodice. Od malih nogu želeo je da završi fotografski zanat. To se nije svidelo roditeljima Vojislavu i Mašinki jer su oni želeli da im sin završi zanat mašinske struke, verujući da će u životu bolje prolaziti. Na te roditeljske želje Dobrivoje je ćutao i odlazio sa majkom da beru pečurke i sakupljaju lekovito bilje. Kada je zaradio džeparac, majka mu je rekla da ode u Loznicu i kupi sebi farmerke, koje su tada bile skupe i za imućnije, i patike za školu. Čim je stigao u Loznicu, Dobrivoje je „zalutao” u obližnju radnju i kupio skroman foto-aparat. Kada se vratio kući, dočekali su ga ljutiti pogledi roditelja i poneki šamar.

Kupljenim foto-aparatom, iako nije znao mnogo o rukovanju, počeo je po selu da snima starije ljude, mladiće i devojke na vašarima, čobanice, svoje vršnjake...

Kada je sreo Dobrilu, strast prema fotografiji nije prestala, a Dobrila ga je u tom hobiju podržavala. Poželeli su i da kupe filmsku kameru. To im nikako nije u spevalo jer za to nisu imali dovoljno novca. Sreća im se osmehnula kada je u selo, na odmor, došao jedan komšija koji je sa sobom doneo i filmsku kameru. Videći koliko su ovo dvoje zaljubljeni u fotografiju, odlučio je da im da kameru „na revers”. Od tada su Dobrivoje i Dobrila počeli da snimaju sve što je zanimljivo u selima od Drine do Kolubare i Mačve: mobe, posela, zanimljive ljude, običaje, alat za obradu zemlje, stare sorte voća, žetvu, narodna kola i pesme, ali i izgradnju nekih puteva ... Posmatrajući šta rade, meštani su govorili da bi bilo bolje da se manu ćorava posla i da pokupe seno da ne pokisne.

Pantelići, koji su i ranije o događajima u selu i okolini pisali za nedeljnik „Glas Podrinja” u Šapcu i „Lozničke novine”, nisu uprkos svemu odustajali od velike strasti prema kameri. Tu ljubav preneli su i na sina Milana.

I Dobrila i Milan kažu da im je teško da se sete svega šta su snimali:

– Snimali smo sve što smo mislili da je vredno sačuvati od zaborava. Posebno se sećamo filma „Spasovdan”. Starica je upalila slavsku sveću, postavila sto i izašla napolje. Skrštenih ruku stajala je na kapiji s pogledom u daljinu. Vreme je prolazilo, sveća dogorevala, ali gostiju nije bilo... U susednom selu sreli smo staricu koja je napunila stotu godinu života. Imala je toliko snage da izvuče malo vode iz bunara, založi vatru i čeka bar jedno od nekoliko dece da joj zakucaju na vrata, ali dece niotkud. Zabeležili smo i čoveka koji je posle nekoliko decenija došao da obiđe rodnu kuću. Ona je bila zarasla u korov i ostrugu, prozori polupani, crep spao... Zaplakao je i dugo stajao pred vratima da u kuću uđe. Vratio se zadovoljan što je ispunio želju da vidi rodnu kuću.

Bilo je i drugih primera koje su zabeležili kamerom. U selu Sipulje, školu pohađa samo dvoje dece, a nekada ih je bilo preko stotinu. U Šljivovi su zabeležili kako se ljudi bore da obrade zemljište sa čak osam konja i četiri pluga.

Lepe prolećne dane filmski stvaraoci iz Donjih Brezovica koriste za snimanje. Opet je na čelu 70-godišnja Dobrila. Milan i njegova supruga Sandra se spremaju da snime film o pukovniku Dušanu Pujiću koji je 1914. godine poginuo u čuvenoj bici na Mačkovom kamenu kao pravi heroj. O njemu se do sada nije posvećivala dovoljna pažnja.

Milanove ćerke, Tanju i Dijanu, ne interesuje mnogo kamera. One su posvećene studiranju.

Sin je i režiser, i scenarista i montažer

Na rastanku pitamo Milana kako izlazi na kraj s produkcijom filmova:

– Radim gotovo sve sam. Uspeo sam da opremim studio, a ovladao sam i filmskom montažom što mi je do sada bio veliki problem. Nabavio sam i savremenu digitalnu kameru, sam pišem scenarija i režiram. Uz mene je uvek majka Dobrila, koja je, dok je otac snimao, čitala scenario za filmove u polovni mikrofon. Pošto nisu imali rasvetu koristili su farove kamiona.

Za svoj 40-godišnji rad Pantelići su se okitili brojnim priznanjima, na filmskim festivalima od Beograda preko Praga do Monpeljea. Jedini su u bivšoj Jugoslaviji dobitnici Velike plakete Jugoslovenske kinoteke, a Etnografski muzej u Beogradu, kome su poklonili znatan deo snimljenog materijala, ustanovio jednu od nagrada s Dobrivojevim likom.

Nešto novca dobijeno je za snimanje filmova iz skromnih opštinskih budžeta Krupnja, Osečine i Malog Zvornika. Deo novca za snimanje obezbeđuju od zarade snimajući privatna veselja.

– Snimanjem filmova želimo da prikažemo kako nam selo nestaje i sačuvamo sve vredno jer to se neće ponoviti, a o prošlosti srpskom rodu će u budućnosti to biti potrebno” – poručuje Milan.