Ору њиве и снимају филмове

Зашто је село Доње Брезовице, недалеко од Крупња, постало познато, не само у Србији већ и у окружењу, и даље се доста огледа у доприносу брачног пара, Добривоја и Добриле Пантелић, као и њиховог сина Милана. Они су у протеклих четири деценије снимили око 400 играних и етно филмова:

– За све је „крив” велики народни вашар који се на Томиндан одржавао у Крупњу. Ваљда, тако је Бог хтео да се сретнем с Добривојем. Имали смо тада по двадесетак година. После двогодишњег дружења стали смо пред олтар јер смо препознали да нас везује радозналост према животу и љубав према селу. На том путу било да се ради о орању и сејању, одласку у шуму, чувању стоке, па и на весеља, нисмо се раздвајали – сећа се Добрила док брише сузе у очима за, пре неколико година, преминулим супругом.

Фото-апарат уместо фармерки

Покојни Добривоје, сазнајемо у разговору, потицао је из сиромашне сеоске породице. Од малих ногу желео је да заврши фотографски занат. То се није свидело родитељима Војиславу и Машинки јер су они желели да им син заврши занат машинске струке, верујући да ће у животу боље пролазити. На те родитељске жеље Добривоје је ћутао и одлазио са мајком да беру печурке и сакупљају лековито биље. Када је зарадио џепарац, мајка му је рекла да оде у Лозницу и купи себи фармерке, које су тада биле скупе и за имућније, и патике за школу. Чим је стигао у Лозницу, Добривоје је „залутао” у оближњу радњу и купио скроман фото-апарат. Када се вратио кући, дочекали су га љутити погледи родитеља и понеки шамар.

Купљеним фото-апаратом, иако није знао много о руковању, почео је по селу да снима старије људе, младиће и девојке на вашарима, чобанице, своје вршњаке...

Када је срео Добрилу, страст према фотографији није престала, а Добрила га је у том хобију подржавала. Пожелели су и да купе филмску камеру. То им никако није у спевало јер за то нису имали довољно новца. Срећа им се осмехнула када је у село, на одмор, дошао један комшија који је са собом донео и филмску камеру. Видећи колико су ово двоје заљубљени у фотографију, одлучио је да им да камеру „на реверс”. Од тада су Добривоје и Добрила почели да снимају све што је занимљиво у селима од Дрине до Колубаре и Мачве: мобе, посела, занимљиве људе, обичаје, алат за обраду земље, старе сорте воћа, жетву, народна кола и песме, али и изградњу неких путева ... Посматрајући шта раде, мештани су говорили да би било боље да се ману ћорава посла и да покупе сено да не покисне.

Пантелићи, који су и раније о догађајима у селу и околини писали за недељник „Глас Подриња” у Шапцу и „Лозничке новине”, нису упркос свему одустајали од велике страсти према камери. Ту љубав пренели су и на сина Милана.

И Добрила и Милан кажу да им је тешко да се сете свега шта су снимали:

– Снимали смо све што смо мислили да је вредно сачувати од заборава. Посебно се сећамо филма „Спасовдан”. Старица је упалила славску свећу, поставила сто и изашла напоље. Скрштених руку стајала је на капији с погледом у даљину. Време је пролазило, свећа догоревала, али гостију није било... У суседном селу срели смо старицу која је напунила стоту годину живота. Имала је толико снаге да извуче мало воде из бунара, заложи ватру и чека бар једно од неколико деце да јој закуцају на врата, али деце ниоткуд. Забележили смо и човека који је после неколико деценија дошао да обиђе родну кућу. Она је била зарасла у коров и остругу, прозори полупани, цреп спао... Заплакао је и дуго стајао пред вратима да у кућу уђе. Вратио се задовољан што је испунио жељу да види родну кућу.

Било је и других примера које су забележили камером. У селу Сипуље, школу похађа само двоје деце, а некада их је било преко стотину. У Шљивови су забележили како се људи боре да обраде земљиште са чак осам коња и четири плуга.

Лепе пролећне дане филмски ствараоци из Доњих Брезовица користе за снимање. Опет је на челу 70-годишња Добрила. Милан и његова супруга Сандра се спремају да сниме филм о пуковнику Душану Пујићу који је 1914. године погинуо у чувеној бици на Мачковом камену као прави херој. О њему се до сада није посвећивала довољна пажња.

Миланове ћерке, Тању и Дијану, не интересује много камера. Оне су посвећене студирању.

Син је и режисер, и сценариста и монтажер

На растанку питамо Милана како излази на крај с продукцијом филмова:

– Радим готово све сам. Успео сам да опремим студио, а овладао сам и филмском монтажом што ми је до сада био велики проблем. Набавио сам и савремену дигиталну камеру, сам пишем сценарија и режирам. Уз мене је увек мајка Добрила, која је, док је отац снимао, читала сценарио за филмове у половни микрофон. Пошто нису имали расвету користили су фарове камиона.

За свој 40-годишњи рад Пантелићи су се окитили бројним признањима, на филмским фестивалима од Београда преко Прага до Монпељеа. Једини су у бившој Југославији добитници Велике плакете Југословенске кинотеке, а Етнографски музеј у Београду, коме су поклонили знатан део снимљеног материјала, установио једну од награда с Добривојевим ликом.

Нешто новца добијено је за снимање филмова из скромних општинских буџета Крупња, Осечине и Малог Зворника. Део новца за снимање обезбеђују од зараде снимајући приватна весеља.

– Снимањем филмова желимо да прикажемо како нам село нестаје и сачувамо све вредно јер то се неће поновити, а о прошлости српском роду ће у будућности то бити потребно” – поручује Милан.