Gde gusle govore, narod pamti

Definisati gusle kao instrument značajan za srpski duhovni prostor mnogi su pokušavali. Meni se posebno dopao zapis narodnog pesnika i guslara Radovana Bećirovića Trebješkog:

„Neđe Srbin sakriven u gori
Strašno čudo izmisli i stvori
Nauči ga sila sa nebesa
Javorovo drvo da otesa...
To su gusle s javorovog panja
Pune slave, istine i znanja.”

Uz gusle su nastajali narativni, slikoviti prikazi scena i ličnosti utisnutih u vreme i prostor. Tako „zapisivane”, postale su idealizovana predanja u stihovima – svedočanstva o slavnoj istoriji, narodnom stradanju i nadi za opstanak.

Tragom gusala krenuo sam put Čačka. Tamo žive dva guslara: Milić Šaponjić, graditelj ovog instrumenta, i dvanaestogodišnji Nikolaj Juzbašić, talenat koji nastavlja tradiciju.

Graditelj instrumenta

Majstora sam zatekao u radionici, dok je završavao izradu karlica – prvu fazu serije od sedam instrumenata.

„Moje zanimanje je graditelj gusala. Nekada sam radio instrument po instrument, a danas, zbog velike potražnje, radim u serijama, po fazama. Na kraju se posvetim svakom pojedinačno. U poslu mi pomažu supruga Milunka i sin Stefan. Stefan je profesionalni sportista, a diplomirao je na Fakultetu političkih nauka sa temom ’Gusle kao atribut srpskog nacionalnog identiteta u doba globalizacije’”, dodaje majstor.

Sa guslama se prvi put sreo kao dete, u ujakovoj kući na Zlataru. „Stajale su na zidu, na posebnom mestu. Kada bi ih ujak uzeo i zasvirao, njegov glas i zvuk instrumenta dočaravali su mi slike junaka i bojeva. Tako se rodila ljubav. Ujak me je naučio da guslam. Te stare gusle sam prvo popravio, a onda počeo da pravim nove.”

Tako je u tišini planinske kuće stasao kao vrstan narodni pevač – čuvar tradicije glasom, pesmom i stasom, kako sam kaže.

Jedna struna, izduženo telo od javora, jareća koža zategnuta preko rezonantne kutije, na vrhu glava kozoroga, orla ili svetitelja, a nekad i vladara. Struna, nekada od konjske dlake, danas je najčešće zamenjena najlonom. Oko sedamdeset niti. I, naravno, gudalo – sve to čini instrument.

Gusle su vekovima bile više od muzičkog oruđa. Uz njih su se pevale epske pesme o junacima, bojevima i stradanjima – o Kosovu, hajducima i seobama. U vremenima kada nije bilo knjiga, a narod nedovoljno pismen, gusle su bile živa knjiga.

Ovaj instrument rasprostranjen je širom dinarskog područja – od Crne Gore i Hercegovine do Srbije. Umeće guslanja upisano je na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska 2018. godine.

Mnogi umetnici su im posvetili svoja dela – od Uroša Predića i Paje Jovanovića do Isidore Sekulić, Alekse Šantića i vladike Njegoša. Vajar Đorđe Jovanović ovekovečio je guslara na Kosovskom spomeniku u Kruševcu.

Svi ga zamišljamo slično: sedi uspravno, instrument oslonjen na koleno, oči često zatvorene. Njegov glas prati zvuk strune, u ritmu koji podseća na korak vojske ili otkucaj srca.

Daleke 1916. godine srpska vlada šalje u Ameriku guslara Petra Perunovića Peruna da pesmom probudi nacionalnu svest. U Njujorku se susreo sa Nikolom Teslom, koji je, kako se beleži, nakon pesme „Stari Vujadin” zaplakao i rekao: „Da su gusle najjača sila da osvoji dušu Srbinu.”

U prošlosti, guslari su bili poštovani gosti – dolazili su u domove, na sabore, uoči slava. Bili su i hroničari svoga vremena. Vuk Stefanović Karadžić upravo je od guslara poput Filipa Višnjića, Tešana Podrugovića, beležio epske pesme, čuvajući ih od zaborava.

Kraj radionice naslagane su suve javorove daske i uštavljene jareće kože. „Drvo mora da odleži, kao dobro vino”, kaže majstor.

Dubljenjem daske nastaju karlica i vrat gusala, iz jednog komada. Sledi rezbarenje, posebna umetnost. Na vrhu gusala često se nalazi glava orla – simbol slobode – ili lik svetitelja, ponekad i istorijske ličnosti. Kada se koža zategne i postavi struna, majstor prvi put prevuče gudalom. Ako gusle „progovore” čisto i duboko, uspeo je.

U vremenu koje se brzo menja, guslar nas podseća da identitet nije samo u knjigama i spomenicima, već i u zvuku jedne jedine strune koja vekovima odzvanja istom snagom.

Domaćin nas je ispratio pesmom.

S oca na sina

Nastavljam dalje, u drugi deo grada, da upoznam mladog guslara Nikolaja Juzbašića. Pred kućom me je dočekao njegov otac Ljubiša. Doselili su se iz Krajine kao izbeglice, seleći se od Beograda, po Srbiji i Crnoj Gori kupili su vikendicu na Zlatiboru. Ništa nije znao o guslama dok nije upoznao zlatiborskog guslara Aleksandra Milinkovića. Zbližio sa starinom od 80 leta, zavoleo epsku poeziju i naučio uz gusle da peva.

Ljubav prema guslama preneo je na sina. Nikolaj je već šampion među mladima.

„Gusle sam zavoleo uz tatu. Pevao mi je pred spavanje. Tako sam i ja počeo”, kaže dečak u čijoj kolekciji instrumenata, pored poklona rukom rađenih i rezbarenih gusala čiča Aleksandra, nalaze se i gusle majstora Šaponjića.

Obučen u narodnu nošnju, objašnjava simboliku boja i ukrasa na kapi koju nosi – crveno za krv kosovskih junaka, crno za žal. Crne niti iz kape simbolično podsećaju na devet pramenova kose koje je iščupala Kosovka devojka u žalu za devetoro braće palih na Kosovu polju.

Slušajući Nikolu kako peva o Kosovskom boju prevlačeći gudalom preko strune, postavio sam sebi pitanje: kako gusle znaju sve te priče?

A onda sam shvatio – ne znaju gusle. Zna narod.

Gusle samo pomažu da se seti.

One su most između prošlosti i sadašnjosti, između onih koji su bili i onih koji dolaze.