Где гусле говоре, народ памти

Дефинисати гусле као инструмент значајан за српски духовни простор многи су покушавали. Мени се посебно допао запис народног песника и гуслара Радована Бећировића Требјешког:

„Неђе Србин сакривен у гори
Страшно чудо измисли и створи
Научи га сила са небеса
Јаворово дрво да отеса...
То су гусле с јаворовог пања
Пуне славе, истине и знања.”

Уз гусле су настајали наративни, сликовити прикази сцена и личности утиснутих у време и простор. Тако „записиване”, постале су идеализована предања у стиховима – сведочанства о славној историји, народном страдању и нади за опстанак.

Трагом гусала кренуо сам пут Чачка. Тамо живе два гуслара: Милић Шапоњић, градитељ овог инструмента, и дванаестогодишњи Николај Јузбашић, таленат који наставља традицију.

Градитељ инструмента

Мајстора сам затекао у радионици, док је завршавао израду карлица – прву фазу серије од седам инструмената.

„Моје занимање је градитељ гусала. Некада сам радио инструмент по инструмент, а данас, због велике потражње, радим у серијама, по фазама. На крају се посветим сваком појединачно. У послу ми помажу супруга Милунка и син Стефан. Стефан је професионални спортиста, а дипломирао је на Факултету политичких наука са темом ’Гусле као атрибут српског националног идентитета у доба глобализације’”, додаје мајстор.

Са гуслама се први пут срео као дете, у ујаковој кући на Златару. „Стајале су на зиду, на посебном месту. Када би их ујак узео и засвирао, његов глас и звук инструмента дочаравали су ми слике јунака и бојева. Тако се родила љубав. Ујак ме је научио да гуслам. Те старе гусле сам прво поправио, а онда почео да правим нове.”

Тако је у тишини планинске куће стасао као врстан народни певач – чувар традиције гласом, песмом и стасом, како сам каже.

Једна струна, издужено тело од јавора, јарећа кожа затегнута преко резонантне кутије, на врху глава козорога, орла или светитеља, а некад и владара. Струна, некада од коњске длаке, данас је најчешће замењена најлоном. Око седамдесет нити. И, наравно, гудало – све то чини инструмент.

Гусле су вековима биле више од музичког оруђа. Уз њих су се певале епске песме о јунацима, бојевима и страдањима – о Косову, хајдуцима и сеобама. У временима када није било књига, а народ недовољно писмен, гусле су биле жива књига.

Овај инструмент распрострањен је широм динарског подручја – од Црне Горе и Херцеговине до Србије. Умеће гуслања уписано је на листу нематеријалног културног наслеђа Унеска 2018. године.

Многи уметници су им посветили своја дела – од Уроша Предића и Паје Јовановића до Исидоре Секулић, Алексе Шантића и владике Његоша. Вајар Ђорђе Јовановић овековечио је гуслара на Косовском споменику у Крушевцу.

Сви га замишљамо слично: седи усправно, инструмент ослоњен на колено, очи често затворене. Његов глас прати звук струне, у ритму који подсећа на корак војске или откуцај срца.

Далеке 1916. године српска влада шаље у Америку гуслара Петра Перуновића Перуна да песмом пробуди националну свест. У Њујорку се сусрео са Николом Теслом, који је, како се бележи, након песме „Стари Вујадин” заплакао и рекао: „Да су гусле најјача сила да освоји душу Србину.”

У прошлости, гуслари су били поштовани гости – долазили су у домове, на саборе, уочи слава. Били су и хроничари свога времена. Вук Стефановић Караџић управо је од гуслара попут Филипа Вишњића, Тешана Подруговића, бележио епске песме, чувајући их од заборава.

Крај радионице наслагане су суве јаворове даске и уштављене јареће коже. „Дрво мора да одлежи, као добро вино”, каже мајстор.

Дубљењем даске настају карлица и врат гусала, из једног комада. Следи резбарење, посебна уметност. На врху гусала често се налази глава орла – симбол слободе – или лик светитеља, понекад и историјске личности. Када се кожа затегне и постави струна, мајстор први пут превуче гудалом. Ако гусле „проговоре” чисто и дубоко, успео је.

У времену које се брзо мења, гуслар нас подсећа да идентитет није само у књигама и споменицима, већ и у звуку једне једине струне која вековима одзвања истом снагом.

Домаћин нас је испратио песмом.

С оца на сина

Настављам даље, у други део града, да упознам младог гуслара Николаја Јузбашића. Пред кућом ме је дочекао његов отац Љубиша. Доселили су се из Крајине као избеглице, селећи се од Београда, по Србији и Црној Гори купили су викендицу на Златибору. Ништа није знао о гуслама док није упознао златиборског гуслара Александра Милинковића. Зближио са старином од 80 лета, заволео епску поезију и научио уз гусле да пева.

Љубав према гуслама пренео је на сина. Николај је већ шампион међу младима.

„Гусле сам заволео уз тату. Певао ми је пред спавање. Тако сам и ја почео”, каже дечак у чијој колекцији инструмената, поред поклона руком рађених и резбарених гусала чича Александра, налазе се и гусле мајстора Шапоњића.

Обучен у народну ношњу, објашњава симболику боја и украса на капи коју носи – црвено за крв косовских јунака, црно за жал. Црне нити из капе симболично подсећају на девет праменова косе које је ишчупала Косовка девојка у жалу за деветоро браће палих на Косову пољу.

Слушајући Николу како пева о Косовском боју превлачећи гудалом преко струне, поставио сам себи питање: како гусле знају све те приче?

А онда сам схватио – не знају гусле. Зна народ.

Гусле само помажу да се сети.

Оне су мост између прошлости и садашњости, између оних који су били и оних који долазе.