Vatra i patnja

Postoje lekari koji leče simptome i oni koji slušaju ljude.

Dr Stefan Jerotić pripada ovoj drugoj, ređoj vrsti. On je psihijatar, asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu i lekar na Klinici za psihijatriju Kliničkog centra Srbije. Pripada generaciji mlađih stručnjaka koji psihijatriju ne doživljavaju samo kao nauku, već i kao mesto susreta s drugim ljudima, onda kada su oni najosetljiviji.

Bavi se anksioznošću, depresijom, bipolarnim poremećajem, psihozama i graničnim područjima između medicine i filozofije. Široj javnosti postao je poznat i po knjizi „Niko nije rekao da će biti lako”, koja je literarno delo nastalo na iskustvu rada u ordinaciji i razgovorima s pacijentima.

Bolna osećanja kao orijentir i zaštita

–„Niko nije rekao da će biti lako” treba da nas podseti na jednostavnu činjenicu da je patnja nezaobilazan deo života. Naravno, svako od nas nastoji da organizuje svoj život tako da patnju umanji. Ali život bez nje ne postoji. Kanadski pisac Robertson Dejvis piše: „Bolje je poznavati strah, nego živeti bez njega”. Verujem da je ta misao bliska onoj koju izražava naslov moje knjige – kaže dr Jerotić.

U knjizi se nalazi petnaest priča, a svaka počinje patnjom, bilo da je reč o depresiji, panici, strahu, potrebi za bliskošću – sve ono što ljudi često nose sakriveno u sebi.

– Evoluciona psihologija – objašnjava naš sagovornik – pokazuje da su baš ta osećanja pomogla čoveku da preživi. Bolna osećanja postoje s razlogom. Ona su orijentir i ponekad zaštita. Zato pitanje nije kako da patnju ukinemo, već kako da je razumemo i ne dozvolimo da nas trajno odredi.

Posebno ga dotiču povratne informacije kada knjiga pređe granicu literature i uđe u svakodnevicu.

– Dešava se da pacijenti koji dođu u moju ambulantu na pregled spontano navedu neki odlomak, pomenu određenu situaciju ili lika iz priča – kao da im to pomogne da u sebi prepoznaju određeno iskustvo i daju mu reči. To su za mene najznačajnija priznanja – ističe naš sagovornik.

Prva priča koju je napisao, „Vatra”, nastala je iz susreta sa čovekom koga je društvo odbacilo. Bez psihijatrijske dijagnoze, ali s krajnjom nemaštinom i osećanjem napuštenosti, taj čovek je dospeo u stanje suženja svesti. U korenu je bilo to što ga je društvo koje je trebalo da ga zaštiti – izneverilo.

To je bio i okidač za našeg sagovornika da počne da piše.

Pisci ponekad kažu da građa za knjigu može biti imaginativna, dokumentarna ili iskustvena. Građa za njegovu knjigu je, objašnjava, pre svega iskustvena.

– Ovo nisu „slučajevi” već priče jer se to nije dogodilo doslovno. Ipak, vidim da čitaoci snažno reaguju. Mislim da je to zato što naslućuju da je jezgro – ono što čini emocionalnu i dramaturšku suštinu priče – istinito. U tom smislu, ono što sam opisivao, to sam i proživeo. Bilo je trenutaka katarze, naročito kad rečenica najzad pogodi suštinu nečega što je vrlo teško artikulisati. A naporno je bilo na drugi način: u istrajavanju u tome da ostanem iskren, precizan, i da ne pojednostavim ono što je po prirodi složeno – iskren je doktor Jerotić.

Jedno od ključnih pitanja koje otvara jeste zašto ljudi teško priznaju da im nije lako. Razlog je, po njemu, u slici koju gradimo o sebi: da smo jaki, funkcionalni, nepokolebljivi. U mnogim sredinama ranjivost se i dalje čita kao slabost.

Slabost nije poraz

– Čovek se plaši da će, ako kaže da mu je teško, izgubiti poštovanje, poziciju ili kontrolu – objašnjava. A često nemamo ni jezik da kažemo šta osećamo – lakše je reći „umoran sam” nego „usamljen sam”.

Psihoterapija upravo tu počinje: da čovek nauči da imenuje svoje unutrašnje iskustvo. U vreme u kojem se od ljudi očekuje da budu brzi, jaki i nasmejani, dr Stefan Jerotić nudi nešto drugačije: prostor za slabost koja nije poraz, već početak razumevanja. Njegova poruka je jednostavna i prijemčiva mnogima – niko nije rekao da će biti lako, ali nije ni zamišljeno da kroz život prolazimo sami.

Važno je biti skroman

– Psihijatrija i psihoterapija me neprestano uče da budem skroman pred složenošću ljudskog života – priznaje dr Jeretić, koji ističe i da ne veruje u jednostavna objašnjenja i tvrdnju da je za pojavu psihičkih smetnji dovoljan jedan uzrok.

Iz psihijatrijske prakse, kaže, naučio je da, kada se usredsredimo na drugog čoveka i kada nastojimo da razumemo njegove motive, ono što ga pokreće, onda ga prirodno i prihvatamo.

– Kada se neko oseti viđenim, shvaćenim i prihvaćenim, kada njegova patnja dobije jezik i smisao, otvara se prostor da se izađe iz začaranog kruga – ističe naš sagovornik.

Aktivan u Pravoslavnom pastirskom centru

Pored kliničkog rada, dr Jerotić je angažovan i u Pravoslavnom pastirskom centru, gde s kolegama besplatno pomaže ljudima koji se obrate za podršku. Jedan od osnivača centra bio je Vladeta Jerotić, njegov deda-stric, koji mu je, kako kaže, usadio ljubav prema psihijatriji i književnosti.