Ватра и патња
Тако се зове прва прича настала на основу разговора доктора с пацијентима којима је тешко да затраже помоћ када душа пати. Љубав према психијатрији и књижевности београдском психијатру усадио је деда-стриц Владета Јеротић
Постоје лекари који лече симптоме и они који слушају људе.
Др Стефан Јеротић припада овој другој, ређој врсти. Он је психијатар, асистент на Медицинском факултету у Београду и лекар на Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије. Припада генерацији млађих стручњака који психијатрију не доживљавају само као науку, већ и као место сусрета с другим људима, онда када су они најосетљивији.
Бави се анксиозношћу, депресијом, биполарним поремећајем, психозама и граничним подручјима између медицине и филозофије. Широј јавности постао је познат и по књизи „Нико није рекао да ће бити лако”, која је литерарно дело настало на искуству рада у ординацији и разговорима с пацијентима.
Болна осећања као оријентир и заштита
–„Нико није рекао да ће бити лако” треба да нас подсети на једноставну чињеницу да је патња незаобилазан део живота. Наравно, свако од нас настоји да организује свој живот тако да патњу умањи. Али живот без ње не постоји. Канадски писац Робертсон Дејвис пише: „Боље је познавати страх, него живети без њега”. Верујем да је та мисао блиска оној коју изражава наслов моје књиге – каже др Јеротић.
У књизи се налази петнаест прича, а свака почиње патњом, било да је реч о депресији, паници, страху, потреби за блискошћу – све оно што људи често носе сакривено у себи.
– Еволуциона психологија – објашњава наш саговорник – показује да су баш та осећања помогла човеку да преживи. Болна осећања постоје с разлогом. Она су оријентир и понекад заштита. Зато питање није како да патњу укинемо, већ како да је разумемо и не дозволимо да нас трајно одреди.
Посебно га дотичу повратне информације када књига пређе границу литературе и уђе у свакодневицу.
– Дешава се да пацијенти који дођу у моју амбуланту на преглед спонтано наведу неки одломак, помену одређену ситуацију или лика из прича – као да им то помогне да у себи препознају одређено искуство и дају му речи. То су за мене најзначајнија признања – истиче наш саговорник.
Прва прича коју је написао, „Ватра”, настала је из сусрета са човеком кога је друштво одбацило. Без психијатријске дијагнозе, али с крајњом немаштином и осећањем напуштености, тај човек је доспео у стање сужења свести. У корену је било то што га је друштво које је требало да га заштити – изневерило.
То је био и окидач за нашег саговорника да почне да пише.
Писци понекад кажу да грађа за књигу може бити имагинативна, документарна или искуствена. Грађа за његову књигу је, објашњава, пре свега искуствена.
– Ово нису „случајеви” већ приче јер се то није догодило дословно. Ипак, видим да читаоци снажно реагују. Мислим да је то зато што наслућују да је језгро – оно што чини емоционалну и драматуршку суштину приче – истинито. У том смислу, оно што сам описивао, то сам и проживео. Било је тренутака катарзе, нарочито кад реченица најзад погоди суштину нечега што је врло тешко артикулисати. А напорно је било на други начин: у истрајавању у томе да останем искрен, прецизан, и да не поједноставим оно што је по природи сложено – искрен је доктор Јеротић.
Једно од кључних питања које отвара јесте зашто људи тешко признају да им није лако. Разлог је, по њему, у слици коју градимо о себи: да смо јаки, функционални, непоколебљиви. У многим срединама рањивост се и даље чита као слабост.
Слабост није пораз
– Човек се плаши да ће, ако каже да му је тешко, изгубити поштовање, позицију или контролу – објашњава. А често немамо ни језик да кажемо шта осећамо – лакше је рећи „уморан сам” него „усамљен сам”.
Психотерапија управо ту почиње: да човек научи да именује своје унутрашње искуство. У време у којем се од људи очекује да буду брзи, јаки и насмејани, др Стефан Јеротић нуди нешто другачије: простор за слабост која није пораз, већ почетак разумевања. Његова порука је једноставна и пријемчива многима – нико није рекао да ће бити лако, али није ни замишљено да кроз живот пролазимо сами.
Важно је бити скроман
– Психијатрија и психотерапија ме непрестано уче да будем скроман пред сложеношћу људског живота – признаје др Јеретић, који истиче и да не верује у једноставна објашњења и тврдњу да је за појаву психичких сметњи довољан један узрок.
Из психијатријске праксе, каже, научио је да, када се усредсредимо на другог човека и када настојимо да разумемо његове мотиве, оно што га покреће, онда га природно и прихватамо.
– Када се неко осети виђеним, схваћеним и прихваћеним, када његова патња добије језик и смисао, отвара се простор да се изађе из зачараног круга – истиче наш саговорник.
Активан у Православном пастирском центру
Поред клиничког рада, др Јеротић је ангажован и у Православном пастирском центру, где с колегама бесплатно помаже људима који се обрате за подршку. Један од оснивача центра био је Владета Јеротић, његов деда-стриц, који му је, како каже, усадио љубав према психијатрији и књижевности.
