Parcijalna priznanja u četiri oka

Beo­grad, 15. april 1990.

U Be­o­gra­du, u ate­ljeu Sto­ja­na Ćelića

Sto­le: Ne mešam se ni u šta; ne kon­tak­ti­ram ni sa kim: ne znam šta se zbi­va, ne in­te­re­su­je me, hoću svoj mir. Čitam „Bor­bu” tek da se ma­lo oba­vestim!

Po­sma­tram ve­li­ko Sto­ja­no­vo oko. Imam uti­sak da mu je le­vi ka­pak pre­krio beonjaču ili sa­mo suženih ka­pa­ka po­sma­tra na­ma­ze ko­je na­no­si na sli­ku is­pred se­be. Li­ce mu je tam­no. Bri­ge su ga sko­li­le. Uzi­mam čaše i va­dim iz man­ti­la flašu vot­ke, ko­ju Sto­le izu­zet­no ce­ni, ali u ma­njim do­za­ma, naj­više dve čašice. „E, Sto­lična­ja!”, kaže. „Baš će mi pri­ja­ti!”

Si­pam i na­zdrav­lja­mo. Da­nas mi je rođen­dan, ali to prećut­ku­jem. Po­zi­vam ga na ručak i on ra­do pri­hva­ta. Tek ka­da smo sti­gli i po­pe­li se na treći sprat, po mi­ri­si­ma iz ku­hi­nje, shva­ta da je po­se­ban dan i po­se­bno slav­lje. Ve­ra i Pav­le se pri­sno po­zdrav­lja­ju i ra­du­ju. Ni­su izne­nađeni jer sam ih oba­vestio da će nam Sto­le bi­ti gost na ručku.

(Na sto­lu se puši oba­ve­zni pu­nje­ni „ko­pun”, ko­ji Ve­ra pri­ređuje sa­mo za

Sto­le­ta. I ne­i­zbežne tu­fa­hi­je, mi­ri­sne po nje­nom re­cep­tu. Rođen­dan­ska tor­ta se hla­di u frižideru.)

***

Ka­sni­je, po­sle ra­zgo­vo­ra uz ka­fu, otva­ram pa­ket knji­ga ko­ji je pristi­gao iz „No­li­ta” i va­dim no­vu knji­gu. To­ple ped­e­se­te! Pri­ja­telj­ski na­klo­njen, sa­ve­sni Bo­ra Ra­do­vić, i ne zna­jući da mi je da­nas rođen­dan, po ku­ri­ru je po­slao tek odštam­pa­nu knji­gu. Sto­le, udu­bljen u omo­tni­cu, u pre­sno ze­le­nu bo­ju,

ko­me­nta­riše. „To­ple, a led­e­no ze­le­ne! Maj­stor si za de­zin­for­ma­ci­ju!” Ra­du­je se, izu­zet­no, uzi­ma knji­gu, sa po­sve­tom, i stežući je pod miškom, odla­zeći, kaže: „Odoh da obno­vim sećanje na Go­doa”.

Ro­man To­ple ped­e­se­te po­svećen je Sem­ju­elu Beketu.

Pred­sta­vi Čeka­jući Go­doa.

***

No­vi Sad, 18. april 1990.

„KOD KE­CA” NA RUČKU

Sa Tišmom i Draškom Ređepom na ručku „Kod ke­ca” u Zmaj Jo­vi­noj ulici.

Ređep: Ni sa kim se ne družim. Sta­vim svoj ve­li­ki crni šešir, iza­đem u grad, idem pra­vo, ne gled­am ni le­vo ni de­sno, iznad sve­ga sam, baš me bri­ga! Ta­kva je sa­da si­tu­aci­ja, što se odno­sa pre­ma me­ni tiče. Iz Za­gre­ba ta­kođe du­va­ju hla­dni ve­tro­vi. Zna se zašto! Podržao sam srpsku, mi­lo­ševićev­sku po­li­ti­ku! A šta sam mo­gao?! Da to ni­sam učinio, do­bio bih pet go­di­na u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci zbog „Ve­li­kog tran­spor­ta”. No, do­bro, imam bar „Po­li­ti­ku”, bar Ra­do­va­na Po­po­vića. Dosta pišem. Ra­dim noću, du­go. Spa­vam do po­dne. (Obraća se me­ni.) Ned­av­no sam čitao ne­ka vaša pi­sma. Vrlo in­te­re­san­tno. Ta­ko sad – živim! (Va­di iz džepa fo­to­gra­fi­ju kćer­ke Mir­ne i dvo­je unu­ka, bli­za­na­ca.) To mi je po­po­dnev­na zabava.

****

Tišma: Moj otac je bio – ki­coš!

***

Ređep: Mi­slim da sam ko­načno – sazreo!

***

Tišma: Mo­ja maj­ka je ima­la – lju­bavnika!

Be­o­grad, jun 1990.

DRA­MA­TURG MIHIZ

Po završet­ku pre­mi­je­re pred­sta­ve Va­ljev­ska bol­ni­ca (Ju­go­slo­ven­sko dram­sko po­zo­rište), po ro­ma­nu Do­bri­ce Ćosića, u dra­ma­ti­za­ci­ji Bo­ri­sla­va

Mi­haj­lo­vića Mi­hi­za, pri izlas­ku iz sa­le, sustiže me Mi­hiz – želi da mi nešto kaže.

„Pročitao sam vašu knji­gu Otac i sin, ne­mam vaš te­le­fon i ni­sam mo­gao odmah da vam se ja­vim, mi­slio sam da ćemo se neg­de sresti, naj­pre u

po­zo­rištu…”, i izno­si mi žur­no, u ho­du, ali vrlo sa­bra­no, ne­ko­li­ko svo­jih po­hval­nih op­ser­va­ci­ja o mo­joj knjizi itd.

Uvek i za sva­ku mo­ju knji­gu mi je izri­cao sa­mo po­hva­le, bez sum­nje is­kre­ne, ali ni­kad ni o jed­noj ni­je ništa na­pi­sao, sem o onoj prvoj, po­emi Bačka za­pev­ka, ka­da je o njoj održao i slo­vo, pri do­de­li Bran­ko­ve na­gra­de, u Srem­skim Kar­lovcima.

Ra­zlo­zi to­ga ne­pi­sa­nja su mi odav­no ja­sni. Ni­je to ona stru­ja, i ona vrsta

li­te­ra­tu­re, ko­ju on vo­li i o ko­joj sa žarom piše. Za nje­ga je, odu­vek,

na­ci­onal­na, i naj­zad po­li­tička (an­ti­ko­mu­nistička) te­ma­ti­ka bi­la najva­žni­ja, a tvrdio je da je naj­važni­ja i za čita­oce. Osta­lo je go­to­vo ba­ga­te­li­sao ili, u ret­kim tre­nu­ci­ma, oda­vao ne­ko pri­zna­nje, uglav­nom parcijal­no, u četi­ri oka, ali ne i javno.

Pošto već odav­no ni­sam u toj nje­go­voj lju­blje­noj li­te­ra­tu­ri, a još ma­nje u društvu u ko­jem se on kreće (po­li­tičkih isto­mišlje­ni­ka), može izgled­a­ti da sam možda čak i na­me­tljiv ti­me što mu da­jem sva­ku svo­ju knji­gu, sa ma­nje-više to­plom po­sve­tom. Ni­je ta­ko. Jer ako slučaj­no za­bo­ra­vim da mu no­vu knji­gu dam, on nađe načina da me na to pod­se­ti, ili čak da je di­rek­tno traži, kao što je to red­ov­no činio, počev još od Sen­za­ci­ja, pa sve do mo­je po­sled­nje knji­ge. Uvek pre­ci­zno zna da je knji­ga izašla i čeka me. I ja mu on­da da­jem knji­gu, uz

izvi­nje­nje zbog ma­log za­kašnjenja.

Zašto to čini? Sa­mo, i is­ključivo za­to što je o mo­joj prvoj knji­zi, po­emi Bačka za­pev­ka, pi­sao vrlo to­plo, a odušev­lje­no o njoj go­vo­rio. Čak i za vre­me svog ta­dašnjeg bo­rav­ka u Pa­ri­zu, a što mi je on­da, na počet­ku ka­ri­je­re, mno­go značilo. Ta za­hval­nost i ta ver­nost tra­ju du­bo­ko u me­ni i da­nas. To je prosto nešto ne­pro­me­nlji­vo. A što se tiče no­vih knji­ga, ni­ka­da se uisti­nu ni­sam ni na­dao, šta­više ni­kad ni po­mi­slio da će o nji­ma pi­sa­ti. Mi­slim, jed­nostav­no, da bi ta­da izne­ve­rio sebe.

***

Bez ob­zi­ra što ori­gi­nal­nu po­zo­rišnu dra­mu Ba­no­vić Stra­hi­nja Bo­ri­sla­va Mi­haj­lo­vića Mi­hi­za sma­tram do­brim po­zo­rišnim ko­ma­dom, ko­ji ima svo­je određeno mesto u našem dram­skom re­per­to­aru, na­la­zim da osta­li nje­go­vi po­zo­rišni ra­do­vi ne dostižu po­tre­bnu po­zo­rišnu vi­si­nu, što se na­ročito odno­si na nje­go­ve dra­ma­ti­za­ci­je pro­znih de­la, a potvrđuje to i po­sled­nja dra­ma­ti­za­ci­ja pod na­slo­vom Va­ljev­ska bol­ni­ca, po ro­ma­nu Vre­me smrti Do­bri­ce Ćosića. U nji­ma ne­ma po­tre­bne umet­ni­čke nad­gra­dnje i najčešće osta­ju u rav­ni sce­na iz ro­ma­na, bez sve­ga onog ro­ma­nes­knog, uglav­nom na ogo­lje­nim fak­ti­ma. Ali on kao da i ne želi ne­ku odviše ve­li­ku umet­ničku nad­gra­dnju, jer mu je prven­stve­no sta­lo do – po­li­tičkih po­ru­ka i sva­ka­kvog dej­stva te vrste. No, ka­da bi i želeo da tu nad­gradnju posti­gne, pi­ta­nje je da li bi je mo­gao ostva­ri­ti. On

jed­nostav­no ni­je umet­nik-dra­ma­turg, već ne­ki po­lit-dra­ma­turg ili re­tor-dra­ma­turg, ko­ji se umet­nosti okre­nuo možda naj­više za­to što ni­je posto­ja­la

mo­gućnost (u pret­ho­dnom pe­ri­odu) da se jav­no po­li­tički is­ka­zu­je, pre­ko jed­ne, svo­je, po­li­tičke par­ti­je. Jer on je za ta­kvu ulo­gu izvan­red­no ob­da­ren, i uvek

na­da­hnut. Kao rođen za to! Možda bi već odav­no sve došlo na svo­je mesto da je stu­di­rao pra­vo i postao – prav­nik! On bi sjaj­no, za­hva­ljujući svo­joj

re­to­ričnosti, bra­nio lju­de na su­du, po­go­to­vo po­li­tičkom sudu.

Ova­ko je – kao du­go­go­dišnji dra­ma­turg Ate­ljea 212 – u zna­tnoj me­ri de­val­vi­rao prvo­bi­tni značaj tog po­zo­rišta. Pre­veo ga je iz umet­ničkog u po­li­tičko. Imao je u to­me sled­be­ni­ke, među po­zo­rišnim ra­dni­ci­ma, kri­tičari­ma i pis­ci­ma. Ta­ko da da­nas na sce­ni tog, ne­kad avan­gar­dnog po­zo­rišta, ima­mo pre­težno po­li­tičko, ili u do­broj me­ri is­po­li­ti­zo­va­no po­zo­rište, i to često u službi te­kućih, pre sve­ga us­ko­gru­do na­ci­o­na­lističkih ideja.

Ali on ne bi ce­lo­ku­pnu za­slu­gu za taj „us­peh” da pri­piše is­ključivo se­bi; u to­me mu je sve­srdno po­mo­gla kul­tur­na (ko­mu­nistička) bi­ro­kra­ti­ja, ko­joj baš ta­kav ra­zvoj u jed­nom ugled­nom po­zo­rištu od­go­va­ra, naj­više zbog oduška na­ra­slim na­ci­ona­lističkim emo­ci­ja­ma u de­lu kul­tur­ne jav­nosti, ali i kao do­kaz nje­ne „de­mo­kra­tičnosti”.

Be­o­grad, 5. januar, 1991.

5. JA­NU­AR – VAS­KO JE DA­NAS PREMINUO

(29. jun 1922, Gre­be­nac – 5. januar 1991, Beograd)

***

Tužnu vest mi saopšta­va Haša u ra­nim ju­tarnjim časo­vi­ma, pre ne­go što sam se pro­bu­dio. Zbu­nje­na je. Ne zna šta da mi sa­opšti sem te jed­ne rečeni­ce.

Po­kušavam da za­počnem ra­zgo­vor, ali kroz slušali­cu čujem sa­mo nje­ne jecaje.

Pot­pu­no sam po­košen i Vas­ko­vom smrću, a po­se­bno Hašinim sta­njem.

Po­kušavam da je na ­ne­ki način ura­zu­mim bar za tre­nutak. Nu­dim joj svo­ju i

Ve­ri­nu po­moć oko ne­kih stva­ri ko­je mo­ra da oba­vi, ta­ko­reći prak­tičnu po­moć. Kažem joj da se obra­ti Aka­de­mi­ji i da će tamo se­kre­ta­ri­ca pred­u­ze­ti sve u ve­zi sa sa­hra­nom. Kaže da je po­red nje Žar­ko (Rošulj), da je sed­eo ce­lu noć sa njom. On će već te stva­ri oba­vi­ti jer je sa­ma bes­po­moćna, u gro­zni­ci je i ima tem­pe­ra­tu­ru. Kažem joj da sa­da mo­ra bi­ti pri­bra­na, bar dok se sve ne oba­vi i do­da­jem da ćemo po­sle svi za­jed­no sa njom pa­ti­ti za Va­skom.

***

Ju­tros u 1.30 pre­mi­nuo Vas­ko Po­pa u Vojnomedicinskoj aka­de­mi­ji u Be­o­gradu.

***

Vas­ko­va sahrana

Ko­me­mo­ra­ci­ja u Udruženju književ­ni­ka Srbije.

Do­bri­ca Ćosić je po­dvu­kao na­ci­onal­nu di­men­zi­ju Vas­ko­ve po­ezi­je, da bi ga na kra­ju smestio u Pan­te­on srpskih ve­li­ka­na, „po­red An­drića, Cr­njan­skog,

Se­li­mo­vića”.

Za­tim je na­da­hnu­to i to­plo go­vo­rio Ste­van Raičko­vić, pa ana­li­tički Đorđije Vu­ko­vić, da bi na kra­ju Ma­ti­ja Bećko­vić po­no­vo na­gla­sio da je Va­s­ko „si­no­nim za mo­der­nu srpsku po­ezi­ju”.

Haša ni­je pri­sustvo­va­la ko­me­mo­raciji.

Od par­tij­skih li­de­ra ni­je došao – ni­ko! Isti­na, pri­su­tan je bio, is­pred gra­da Be­o­gra­da, gra­do­načel­nik Un­ko­vić, dok je kul­tur­ne zva­nični­ke pred­stav­ljao Alek­san­dar Ba­kočević. I to je sve.

De­si­lo se, na­ime, ono što smo po­taj­no slu­ti­li i od čega smo stre­pe­li: oni ko­ji su sa­da u većini i ko­ji ima­ju moć, prem­da sa­svim drukčijih in­te­lek­tu­al­nih i po­li­tičkih uve­re­nja, pri­gra­bi­li su Vas­ka i odvo­ji­li ga s jed­ne stra­ne od Haše i naj­pri­sni­jih pri­ja­te­lja, a s dru­ge stra­ne od nje­mu blis­kih in­te­lek­tu­ala­ca i umet­ni­ka sa ko­ji­ma se čita­vog živo­ta družio. Odvo­ji­li su ga ta­kođe i od

Par­ti­je ko­joj je ce­log živo­ta pri­pa­dao. Do­duše, Par­ti­ja kao da ga je u međuv­re­me­nu sa­ma za­bo­ra­vi­la. U sva­kom slučaju ni­je bi­la pri­su­tna, ni za vre­me bo­lesti ni u trenut­ku smrti. Zar to ni­je još jed­na po­tvrda nje­ne po­li­tičke tvrdo­gla­vosti i ned­o­tu­pav­nosti; nje­ne nes­po­so­bnosti da shva­ti ve­li­ki do­bi­tak ko­ji ni­ka­ko ne sme pre­pusti­ti dru­goj stra­ni; i, ni­je li to sušti do­kaz nje­nog

vul­gar­nog si­ledžij­stva, umišlje­nosti i lažne na­dmoćnosti. Nje­ne nes­hva­tlji­ve si­tni­čavosti pred stvar­nim ve­ličinama.

***

U ka­pe­li na No­vom groblju.

Lep, čvrst kovčeg. Is­pred kovčega – ve­li­ki krst!

Krst sa Vas­ko­vim imenom.

Krst je do­ne­kle za­klo­njen cvećem ko­jim je za­sut kovčeg. Tu je i Hašin „ma­li lo­vo­rov ve­nac”, ipak. Le­po je is­ple­ten i omo­tan lju­bičastom tra­kom sa zla­tnim re­sa­ma: „Vas­ku – Haša”. Ona sto­ji po stra­ni, u crnoj astra­gan­skoj bun­di i crnim čizma­ma; sto­ji ukočeno, sa ne­po­kret­nim li­cem i su­vim očima.

Oko­lo su naj­bliži pri­ja­te­lji, za­tim pe­sni­ci i pro­fe­so­ri književ­nosti. Ne­ma se, međutim, uti­sak ne­kog mnoštva. Prvi je dan Božića, upra­vo je vre­me ručka.

Po­la­zi­mo pre­ma Ale­ji za­služnih građana gde će kovčeg bi­ti po­lo­žen.

Haša ide iza kovčega osla­nja­jući se na Sve­tu Brkića i Mi­o­dra­ga Mak­si­mo­vića. Maks se u jed­nom tre­nut­ku odva­ja, pri­la­zi mi i kaže: „Je li ti vi­diš ovaj – krst?” Potvrđujem re­zi­gni­ra­no. „To je čista uj­dur­ma!”, do­da­je. Širim ru­ke, bez reči.

Kovčeg spušta­ju u gro­bni­cu. Pri­la­zim sa­svim bli­zu i vi­dim da ga stav­lja­ju na jed­an već ra­zva­ljen kovčeg. (Ka­sni­je sam sa­znao da je to kovčeg Peđe Mi­lo­sav­lje­vića.) Za­tim pri­la­zi Žika Stoj­ko­vić i pre­ko kovčega po­laže onaj ve­li­ki krst. Gro­bni­cu za­trpa­va­ju. Mno­gi pri­la­ze i pa­le sve­će oko gro­ba. Mi­hiz trči prvi.

Po­la­ga­nje kovčega je okončano. Pri­su­tni se u ne­kom me­težu ra­zi­la­ze. Haša mi pri­la­zi i kaže: „Ne­moj­te me ov­de osta­viti – sa­mu!” Pristu­pa­ju Žar­ko Rošulj i Sve­tla­na Vel­mar-Jan­ko­vić i pre­uzi­ma­ju na se­be bri­gu da je Žar­ko­vim „var­bur­gom” pre­ba­ce do sta­na. Sa­svim po stra­ni sto­ji Aurel Gav­ri­lo sa svo­jom ženom.

Ni­je bi­lo ni­ka­kvih go­vo­ra, ni­je bi­lo ni­ka­k­ve mu­zi­ke, ni­je bi­lo plo­tu­na,

la­fe­ta i sve­ga osta­log, svečanog, što međutim pri­pa­da jed­noj na­ci­onal­noj

ve­ličini. Ništa od sve­ga to­ga, ali ništa ni od one svečane tišine,

gos­pod­stve­nosti i dosto­jan­stva jed­nog ve­li­kog is­praćaja, što ta­kođe pri­pa­da na­ci­onal­noj ve­ličini.

Ništa ni­je bi­lo od sve­ga to­ga, sa­mo ne­ka žur­ba, ne­ko požuri­va­nje, ne­ko

mi­mo­ilaženje, ne­ko po­lu­gla­sno do­go­va­ra­nje, ne­si­gur­nost, međuso­bna

ne­trpe­lji­vost, na­pe­ti muk, od­boj­nost, jed­nom rečju: jad, tu­ga i pra­znina.

***

Sećam se jed­nog ra­zgo­vo­ra sa Vas­kom po­vo­dom sa­hra­ne Da­ni­la Kiša.

Bi­li smo izne­nađeni ne sa­mo ti­me što je sa­hra­njen po „pra­vo­slav­nom običaju”, ka­ko je, isti­na, sam želeo, već i gran­do­man­skom po­gre­bnom pom­pom i crnim bar­ja­ci­ma na čelu po­vor­ke, ko­ju je pred­vo­dio vla­di­ka ba­nat­ski Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić.

Čuđenje zbog to­li­ko na­glašene re­li­gi­o­zne sa­hra­ne izra­zi­li su Ki­šovi

naj­bliži pri­ja­te­lji, jer Da­ni­lo ni­je bio re­li­gi­ozan, a ni na­ci­ona­lista, već na­pro­tiv, oštar kri­tičar na­ci­onalizma.

Im­pre­si­oni­ran Kišovom odlu­kom da bu­de sa­hra­njen „po pra­vo­slav­nom obred­u”, i još više pom­pom na sa­moj sa­hra­ni, Vas­ko mi je ne­ko­li­ko pu­ta sa div­lje­njem ponovio:

„To je pra­vi po­tez! Fan­tastičan po­tez!”

Uma­lo se to na nje­go­voj sa­hra­ni ni­je po­novilo!

Krst kao simbol.

Na izla­zu iz te­le­vi­zi­je, oko po­la tri, srećem Hašu, ko­ja se upra­vo isp­e­la uz Aber­da­re­vu i pošla pre­ma Crkvi Sve­tog Mar­ka, na pu­tu pre­ma stanu.

Ti­ho pa­da sneg, ali je to­plo, i on se odmah to­pi. Pri­ja­tno je. Vraća se sa gro­blja, kaže. Ko­načno su na grob sta­vi­li ploču sa ukle­sa­nim Vas­ko­vim ime­nom. Ni­je za­do­volj­na ni gde su je, a ni ka­ko posta­vi­li. Vla­ga i vo­da će je po­dlo­ka­ti i izmestiti.

Šta ra­di? Is­pu­nja­va časo­ve sređujući stan ko­ji je bio za­pušten usled Vas­ko­ve bo­lesti; a sređuje i pa­pi­re, pi­sma, do­ku­men­ta i osta­lo, „da se sve to jed­nom raščisti”.

Jav­lja­ju joj se mno­gi lju­di, pričaju svašta i postav­lja­ju ne­mo­guća pi­tanj­a, na ko­ja ona ni­je u sta­nju da od­go­vo­ri. Mno­ge je stva­ri zbu­nju­ju i sve više se pov­lači u sebe.

Kaže mi da su Be­ba (Aure­lo­va žena) i Žar­ko Rošulj po­sled­nji vi­de­li Vas­ka, već upo­ko­je­nog, ka­da su odne­li ode­lo da ga obu­ku; li­ce mu je bi­lo pot­pu­no mir­no, čak oza­re­no ne­kom bla­gom ved­ri­nom, re­kli su joj. Po­tom je stav­ljen po­klo­pac, a kovčeg zakovan.

„Zbog to­ga sam za­do­volj­na”, kaže. „Plašila sam se da ni­je imao ne­ka­kav grč, izraz bo­la na li­cu!”

Na­po­mi­njem da je Vas­ko bio mi­ran i spre­man da bez pa­tnje po­dne­se – smrt.

„Žele­la sam sa­mo dve stva­ri: da se ne muči du­go, da mu se lik ne izo­bliči i da ne osta­nem – sa­ma. Prvo mi se is­pu­ni­lo, dru­go je sa­da stvar­nost – otišao je!”

„Sa­mo mi je jed­na stvar osta­la za­go­net­na”, kažem po­sle du­gog okle­va­nja, ne­si­guran da li je baš ona ta ko­ja tre­ba na to pi­ta­nje da mi od­go­vo­ri. „Onaj – krst! Ka­ko je ta­mo dos­peo, ko ­ga je tražio, ko ga je do­neo?!”

„Vi­diš”, vaj­ka se, „ta­ko su se okol­nosti sklo­pi­le! Pri­ja­te­lji ko­ji su pre­uze­li čita­vu bri­gu oko na­laženja mesta gde će bi­ti sa­hra­njen, i oko sa­me sa­hra­ne, re­kli su mi da bi tre­ba­lo učini­ti ne­ke ma­le ustup­ke, i oni­ma ko­ji ustu­pa­ju mesto gde će bi­ti sa­hra­njen, i ono­me ko­ji je tu već sa­hra­njen (Peđa Mi­lo­sav­lje­vić), pa i još ne­ki­ma, a bi­le su tu i ne­ke dru­ge okol­nosti, ko­je sa­mo slu­tim, ko­je mi ni­su do kra­ja ja­sne i ne želim da ih poja­šnja­vam. Za­tim, to je bio i – prvi dan Božića! O sve­mu su to­me odlučiva­li oni ko­ji su pre­uze­li bri­gu o čita­voj toj sa­hra­ni. A sve to za­jed­no, uisti­nu, više i ni­je važno!”

A on­da, po­sle ma­le pa­uze, dodaje:

„Međutim, krst kao sim­bol, Vas­ku je bio ne­po­dnošljiv!”