Парцијална признања у четири ока

Бео­град, 15. април 1990.

У Бе­о­гра­ду, у ате­љеу Сто­ја­на Ћелића

Сто­ле: Не мешам се ни у шта; не кон­так­ти­рам ни са ким: не знам шта се зби­ва, не ин­те­ре­су­је ме, хоћу свој мир. Читам „Бор­бу” тек да се ма­ло оба­вестим!

По­сма­трам ве­ли­ко Сто­ја­но­во око. Имам ути­сак да му је ле­ви ка­пак пре­крио беоњачу или са­мо сужених ка­па­ка по­сма­тра на­ма­зе ко­је на­но­си на сли­ку ис­пред се­бе. Ли­це му је там­но. Бри­ге су га ско­ли­ле. Узи­мам чаше и ва­дим из ман­ти­ла флашу вот­ке, ко­ју Сто­ле изу­зет­но це­ни, али у ма­њим до­за­ма, нај­више две чашице. „Е, Сто­лична­ја!”, каже. „Баш ће ми при­ја­ти!”

Си­пам и на­здрав­ља­мо. Да­нас ми је рођен­дан, али то прећут­ку­јем. По­зи­вам га на ручак и он ра­до при­хва­та. Тек ка­да смо сти­гли и по­пе­ли се на трећи спрат, по ми­ри­си­ма из ку­хи­ње, схва­та да је по­се­бан дан и по­се­бно слав­ље. Ве­ра и Пав­ле се при­сно по­здрав­ља­ју и ра­ду­ју. Ни­су изне­нађени јер сам их оба­вестио да ће нам Сто­ле би­ти гост на ручку.

(На сто­лу се пуши оба­ве­зни пу­ње­ни „ко­пун”, ко­ји Ве­ра при­ређује са­мо за

Сто­ле­та. И не­и­збежне ту­фа­хи­је, ми­ри­сне по ње­ном ре­цеп­ту. Рођен­дан­ска тор­та се хла­ди у фрижидеру.)

***

Ка­сни­је, по­сле ра­зго­во­ра уз ка­фу, отва­рам па­кет књи­га ко­ји је присти­гао из „Но­ли­та” и ва­дим но­ву књи­гу. То­пле пед­е­се­те! При­ја­тељ­ски на­кло­њен, са­ве­сни Бо­ра Ра­до­вић, и не зна­јући да ми је да­нас рођен­дан, по ку­ри­ру је по­слао тек одштам­па­ну књи­гу. Сто­ле, уду­бљен у омо­тни­цу, у пре­сно зе­ле­ну бо­ју,

ко­ме­нта­рише. „То­пле, а лед­е­но зе­ле­не! Мај­стор си за де­зин­фор­ма­ци­ју!” Ра­ду­је се, изу­зет­но, узи­ма књи­гу, са по­све­том, и стежући је под мишком, одла­зећи, каже: „Одох да обно­вим сећање на Го­доа”.

Ро­ман То­пле пед­е­се­те по­свећен је Сем­ју­елу Бекету.

Пред­ста­ви Чека­јући Го­доа.

***

Но­ви Сад, 18. април 1990.

„КОД КЕ­ЦА” НА РУЧКУ

Са Тишмом и Драшком Ређепом на ручку „Код ке­ца” у Змај Јо­ви­ној улици.

Ређеп: Ни са ким се не дружим. Ста­вим свој ве­ли­ки црни шешир, иза­ђем у град, идем пра­во, не глед­ам ни ле­во ни де­сно, изнад све­га сам, баш ме бри­га! Та­ква је са­да си­ту­аци­ја, што се одно­са пре­ма ме­ни тиче. Из За­гре­ба та­кође ду­ва­ју хла­дни ве­тро­ви. Зна се зашто! Подржао сам српску, ми­ло­шевићев­ску по­ли­ти­ку! А шта сам мо­гао?! Да то ни­сам учинио, до­био бих пет го­ди­на у Срем­ској Ми­тро­ви­ци због „Ве­ли­ког тран­спор­та”. Но, до­бро, имам бар „По­ли­ти­ку”, бар Ра­до­ва­на По­по­вића. Доста пишем. Ра­дим ноћу, ду­го. Спа­вам до по­дне. (Обраћа се ме­ни.) Нед­ав­но сам читао не­ка ваша пи­сма. Врло ин­те­ре­сан­тно. Та­ко сад – живим! (Ва­ди из џепа фо­то­гра­фи­ју кћер­ке Мир­не и дво­је уну­ка, бли­за­на­ца.) То ми је по­по­днев­на забава.

****

Тишма: Мој отац је био – ки­цош!

***

Ређеп: Ми­слим да сам ко­начно – сазрео!

***

Тишма: Мо­ја мај­ка је има­ла – љу­бавника!

Бе­о­град, јун 1990.

ДРА­МА­ТУРГ МИХИЗ

По завршет­ку пре­ми­је­ре пред­ста­ве Ва­љев­ска бол­ни­ца (Ју­го­сло­вен­ско драм­ско по­зо­риште), по ро­ма­ну До­бри­це Ћосића, у дра­ма­ти­за­ци­ји Бо­ри­сла­ва

Ми­хај­ло­вића Ми­хи­за, при излас­ку из са­ле, сустиже ме Ми­хиз – жели да ми нешто каже.

„Прочитао сам вашу књи­гу Отац и син, не­мам ваш те­ле­фон и ни­сам мо­гао одмах да вам се ја­вим, ми­слио сам да ћемо се нег­де срести, нај­пре у

по­зо­ришту…”, и изно­си ми жур­но, у хо­ду, али врло са­бра­но, не­ко­ли­ко сво­јих по­хвал­них оп­сер­ва­ци­ја о мо­јој књизи итд.

Увек и за сва­ку мо­ју књи­гу ми је изри­цао са­мо по­хва­ле, без сум­ње ис­кре­не, али ни­кад ни о јед­ној ни­је ништа на­пи­сао, сем о оној првој, по­еми Бачка за­пев­ка, ка­да је о њој одржао и сло­во, при до­де­ли Бран­ко­ве на­гра­де, у Срем­ским Кар­ловцима.

Ра­зло­зи то­га не­пи­са­ња су ми одав­но ја­сни. Ни­је то она стру­ја, и она врста

ли­те­ра­ту­ре, ко­ју он во­ли и о ко­јој са жаром пише. За ње­га је, оду­век,

на­ци­онал­на, и нај­зад по­ли­тичка (ан­ти­ко­му­нистичка) те­ма­ти­ка би­ла најва­жни­ја, а тврдио је да је нај­важни­ја и за чита­оце. Оста­ло је го­то­во ба­га­те­ли­сао или, у рет­ким тре­ну­ци­ма, ода­вао не­ко при­зна­ње, углав­ном парцијал­но, у чети­ри ока, али не и јавно.

Пошто већ одав­но ни­сам у тој ње­го­вој љу­бље­ној ли­те­ра­ту­ри, а још ма­ње у друштву у ко­јем се он креће (по­ли­тичких исто­мишље­ни­ка), може изглед­а­ти да сам можда чак и на­ме­тљив ти­ме што му да­јем сва­ку сво­ју књи­гу, са ма­ње-више то­плом по­све­том. Ни­је та­ко. Јер ако случај­но за­бо­ра­вим да му но­ву књи­гу дам, он нађе начина да ме на то под­се­ти, или чак да је ди­рек­тно тражи, као што је то ред­ов­но чинио, почев још од Сен­за­ци­ја, па све до мо­је по­след­ње књи­ге. Увек пре­ци­зно зна да је књи­га изашла и чека ме. И ја му он­да да­јем књи­гу, уз

изви­ње­ње због ма­лог за­кашњења.

Зашто то чини? Са­мо, и ис­кључиво за­то што је о мо­јој првој књи­зи, по­еми Бачка за­пев­ка, пи­сао врло то­пло, а одушев­ље­но о њој го­во­рио. Чак и за вре­ме свог та­дашњег бо­рав­ка у Па­ри­зу, а што ми је он­да, на почет­ку ка­ри­је­ре, мно­го значило. Та за­хвал­ност и та вер­ност тра­ју ду­бо­ко у ме­ни и да­нас. То је просто нешто не­про­ме­нљи­во. А што се тиче но­вих књи­га, ни­ка­да се уисти­ну ни­сам ни на­дао, шта­више ни­кад ни по­ми­слио да ће о њи­ма пи­са­ти. Ми­слим, јед­ностав­но, да би та­да изне­ве­рио себе.

***

Без об­зи­ра што ори­ги­нал­ну по­зо­ришну дра­му Ба­но­вић Стра­хи­ња Бо­ри­сла­ва Ми­хај­ло­вића Ми­хи­за сма­трам до­брим по­зо­ришним ко­ма­дом, ко­ји има сво­је одређено место у нашем драм­ском ре­пер­то­ару, на­ла­зим да оста­ли ње­го­ви по­зо­ришни ра­до­ви не достижу по­тре­бну по­зо­ришну ви­си­ну, што се на­рочито одно­си на ње­го­ве дра­ма­ти­за­ци­је про­зних де­ла, а потврђује то и по­след­ња дра­ма­ти­за­ци­ја под на­сло­вом Ва­љев­ска бол­ни­ца, по ро­ма­ну Вре­ме смрти До­бри­це Ћосића. У њи­ма не­ма по­тре­бне умет­ни­чке над­гра­дње и најчешће оста­ју у рав­ни сце­на из ро­ма­на, без све­га оног ро­ма­нес­кног, углав­ном на ого­ље­ним фак­ти­ма. Али он као да и не жели не­ку одвише ве­ли­ку умет­ничку над­гра­дњу, јер му је првен­стве­но ста­ло до – по­ли­тичких по­ру­ка и сва­ка­квог деј­ства те врсте. Но, ка­да би и желео да ту над­градњу пости­гне, пи­та­ње је да ли би је мо­гао оства­ри­ти. Он

јед­ностав­но ни­је умет­ник-дра­ма­тург, већ не­ки по­лит-дра­ма­тург или ре­тор-дра­ма­тург, ко­ји се умет­ности окре­нуо можда нај­више за­то што ни­је посто­ја­ла

мо­гућност (у прет­хо­дном пе­ри­оду) да се јав­но по­ли­тички ис­ка­зу­је, пре­ко јед­не, сво­је, по­ли­тичке пар­ти­је. Јер он је за та­кву уло­гу изван­ред­но об­да­рен, и увек

на­да­хнут. Као рођен за то! Можда би већ одав­но све дошло на сво­је место да је сту­ди­рао пра­во и постао – прав­ник! Он би сјај­но, за­хва­љујући сво­јој

ре­то­ричности, бра­нио љу­де на су­ду, по­го­то­во по­ли­тичком суду.

Ова­ко је – као ду­го­го­дишњи дра­ма­тург Ате­љеа 212 – у зна­тној ме­ри де­вал­ви­рао прво­би­тни значај тог по­зо­ришта. Пре­вео га је из умет­ничког у по­ли­тичко. Имао је у то­ме след­бе­ни­ке, међу по­зо­ришним ра­дни­ци­ма, кри­тичари­ма и пис­ци­ма. Та­ко да да­нас на сце­ни тог, не­кад аван­гар­дног по­зо­ришта, има­мо пре­тежно по­ли­тичко, или у до­број ме­ри ис­по­ли­ти­зо­ва­но по­зо­риште, и то често у служби те­кућих, пре све­га ус­ко­гру­до на­ци­о­на­листичких идеја.

Али он не би це­ло­ку­пну за­слу­гу за тај „ус­пех” да при­пише ис­кључиво се­би; у то­ме му је све­срдно по­мо­гла кул­тур­на (ко­му­нистичка) би­ро­кра­ти­ја, ко­јој баш та­кав ра­звој у јед­ном углед­ном по­зо­ришту од­го­ва­ра, нај­више због одушка на­ра­слим на­ци­она­листичким емо­ци­ја­ма у де­лу кул­тур­не јав­ности, али и као до­каз ње­не „де­мо­кра­тичности”.

Бе­о­град, 5. јануар, 1991.

5. ЈА­НУ­АР – ВАС­КО ЈЕ ДА­НАС ПРЕМИНУО

(29. јун 1922, Гре­бе­нац – 5. јануар 1991, Београд)

***

Тужну вест ми саопшта­ва Хаша у ра­ним ју­тарњим часо­ви­ма, пре не­го што сам се про­бу­дио. Збу­ње­на је. Не зна шта да ми са­општи сем те јед­не речени­це.

По­кушавам да за­почнем ра­зго­вор, али кроз слушали­цу чујем са­мо ње­не јецаје.

Пот­пу­но сам по­кошен и Вас­ко­вом смрћу, а по­се­бно Хашиним ста­њем.

По­кушавам да је на ­не­ки начин ура­зу­мим бар за тре­нутак. Ну­дим јој сво­ју и

Ве­ри­ну по­моћ око не­ких ства­ри ко­је мо­ра да оба­ви, та­ко­рећи прак­тичну по­моћ. Кажем јој да се обра­ти Ака­де­ми­ји и да ће тамо се­кре­та­ри­ца пред­у­зе­ти све у ве­зи са са­хра­ном. Каже да је по­ред ње Жар­ко (Рошуљ), да је сед­ео це­лу ноћ са њом. Он ће већ те ства­ри оба­ви­ти јер је са­ма бес­по­моћна, у гро­зни­ци је и има тем­пе­ра­ту­ру. Кажем јој да са­да мо­ра би­ти при­бра­на, бар док се све не оба­ви и до­да­јем да ћемо по­сле сви за­јед­но са њом па­ти­ти за Ва­ском.

***

Ју­трос у 1.30 пре­ми­нуо Вас­ко По­па у Војномедицинској ака­де­ми­ји у Бе­о­граду.

***

Вас­ко­ва сахрана

Ко­ме­мо­ра­ци­ја у Удружењу књижев­ни­ка Србије.

До­бри­ца Ћосић је по­дву­као на­ци­онал­ну ди­мен­зи­ју Вас­ко­ве по­ези­је, да би га на кра­ју сместио у Пан­те­он српских ве­ли­ка­на, „по­ред Ан­дрића, Цр­њан­ског,

Се­ли­мо­вића”.

За­тим је на­да­хну­то и то­пло го­во­рио Сте­ван Раичко­вић, па ана­ли­тички Ђорђије Ву­ко­вић, да би на кра­ју Ма­ти­ја Бећко­вић по­но­во на­гла­сио да је Ва­с­ко „си­но­ним за мо­дер­ну српску по­ези­ју”.

Хаша ни­је при­суство­ва­ла ко­ме­мо­рацији.

Од пар­тиј­ских ли­де­ра ни­је дошао – ни­ко! Исти­на, при­су­тан је био, ис­пред гра­да Бе­о­гра­да, гра­до­начел­ник Ун­ко­вић, док је кул­тур­не зва­нични­ке пред­став­љао Алек­сан­дар Ба­кочевић. И то је све.

Де­си­ло се, на­име, оно што смо по­тај­но слу­ти­ли и од чега смо стре­пе­ли: они ко­ји су са­да у већини и ко­ји има­ју моћ, прем­да са­свим друкчијих ин­те­лек­ту­ал­них и по­ли­тичких уве­ре­ња, при­гра­би­ли су Вас­ка и одво­ји­ли га с јед­не стра­не од Хаше и нај­при­сни­јих при­ја­те­ља, а с дру­ге стра­не од ње­му блис­ких ин­те­лек­ту­ала­ца и умет­ни­ка са ко­ји­ма се чита­вог живо­та дружио. Одво­ји­ли су га та­кође и од

Пар­ти­је ко­јој је це­лог живо­та при­па­дао. До­душе, Пар­ти­ја као да га је у међув­ре­ме­ну са­ма за­бо­ра­ви­ла. У сва­ком случају ни­је би­ла при­су­тна, ни за вре­ме бо­лести ни у тренут­ку смрти. Зар то ни­је још јед­на по­тврда ње­не по­ли­тичке тврдо­гла­вости и нед­о­ту­пав­ности; ње­не нес­по­со­бности да схва­ти ве­ли­ки до­би­так ко­ји ни­ка­ко не сме пре­пусти­ти дру­гој стра­ни; и, ни­је ли то сушти до­каз ње­ног

вул­гар­ног си­леџиј­ства, умишље­ности и лажне на­дмоћности. Ње­не нес­хва­тљи­ве си­тни­чавости пред ствар­ним ве­личинама.

***

У ка­пе­ли на Но­вом гробљу.

Леп, чврст ковчег. Ис­пред ковчега – ве­ли­ки крст!

Крст са Вас­ко­вим именом.

Крст је до­не­кле за­кло­њен цвећем ко­јим је за­сут ковчег. Ту је и Хашин „ма­ли ло­во­ров ве­нац”, ипак. Ле­по је ис­пле­тен и омо­тан љу­бичастом тра­ком са зла­тним ре­са­ма: „Вас­ку – Хаша”. Она сто­ји по стра­ни, у црној астра­ган­ској бун­ди и црним чизма­ма; сто­ји укочено, са не­по­крет­ним ли­цем и су­вим очима.

Око­ло су нај­ближи при­ја­те­љи, за­тим пе­сни­ци и про­фе­со­ри књижев­ности. Не­ма се, међутим, ути­сак не­ког мноштва. Први је дан Божића, упра­во је вре­ме ручка.

По­ла­зи­мо пре­ма Але­ји за­служних грађана где ће ковчег би­ти по­ло­жен.

Хаша иде иза ковчега осла­ња­јући се на Све­ту Бркића и Ми­о­дра­га Мак­си­мо­вића. Макс се у јед­ном тре­нут­ку одва­ја, при­ла­зи ми и каже: „Је ли ти ви­диш овај – крст?” Потврђујем ре­зи­гни­ра­но. „То је чиста уј­дур­ма!”, до­да­је. Ширим ру­ке, без речи.

Ковчег спушта­ју у гро­бни­цу. При­ла­зим са­свим бли­зу и ви­дим да га став­ља­ју на јед­ан већ ра­зва­љен ковчег. (Ка­сни­је сам са­знао да је то ковчег Пеђе Ми­ло­сав­ље­вића.) За­тим при­ла­зи Жика Стој­ко­вић и пре­ко ковчега по­лаже онај ве­ли­ки крст. Гро­бни­цу за­трпа­ва­ју. Мно­ги при­ла­зе и па­ле све­ће око гро­ба. Ми­хиз трчи први.

По­ла­га­ње ковчега је окончано. При­су­тни се у не­ком ме­тежу ра­зи­ла­зе. Хаша ми при­ла­зи и каже: „Не­мој­те ме ов­де оста­вити – са­му!” Присту­па­ју Жар­ко Рошуљ и Све­тла­на Вел­мар-Јан­ко­вић и пре­узи­ма­ју на се­бе бри­гу да је Жар­ко­вим „вар­бур­гом” пре­ба­це до ста­на. Са­свим по стра­ни сто­ји Аурел Гав­ри­ло са сво­јом женом.

Ни­је би­ло ни­ка­квих го­во­ра, ни­је би­ло ни­ка­к­ве му­зи­ке, ни­је би­ло пло­ту­на,

ла­фе­та и све­га оста­лог, свечаног, што међутим при­па­да јед­ној на­ци­онал­ној

ве­личини. Ништа од све­га то­га, али ништа ни од оне свечане тишине,

гос­под­стве­ности и досто­јан­ства јед­ног ве­ли­ког ис­праћаја, што та­кође при­па­да на­ци­онал­ној ве­личини.

Ништа ни­је би­ло од све­га то­га, са­мо не­ка жур­ба, не­ко пожури­ва­ње, не­ко

ми­мо­илажење, не­ко по­лу­гла­сно до­го­ва­ра­ње, не­си­гур­ност, међусо­бна

не­трпе­љи­вост, на­пе­ти мук, од­бој­ност, јед­ном речју: јад, ту­га и пра­знина.

***

Сећам се јед­ног ра­зго­во­ра са Вас­ком по­во­дом са­хра­не Да­ни­ла Киша.

Би­ли смо изне­нађени не са­мо ти­ме што је са­хра­њен по „пра­во­слав­ном обичају”, ка­ко је, исти­на, сам желео, већ и гран­до­ман­ском по­гре­бном пом­пом и црним бар­ја­ци­ма на челу по­вор­ке, ко­ју је пред­во­дио вла­ди­ка ба­нат­ски Ам­фи­ло­хи­је Ра­до­вић.

Чуђење због то­ли­ко на­глашене ре­ли­ги­о­зне са­хра­не изра­зи­ли су Ки­шови

нај­ближи при­ја­те­љи, јер Да­ни­ло ни­је био ре­ли­ги­озан, а ни на­ци­она­листа, већ на­про­тив, оштар кри­тичар на­ци­онализма.

Им­пре­си­они­ран Кишовом одлу­ком да бу­де са­хра­њен „по пра­во­слав­ном обред­у”, и још више пом­пом на са­мој са­хра­ни, Вас­ко ми је не­ко­ли­ко пу­та са див­ље­њем поновио:

„То је пра­ви по­тез! Фан­тастичан по­тез!”

Ума­ло се то на ње­го­вој са­хра­ни ни­је по­новило!

Крст као симбол.

На изла­зу из те­ле­ви­зи­је, око по­ла три, срећем Хашу, ко­ја се упра­во исп­е­ла уз Абер­да­ре­ву и пошла пре­ма Цркви Све­тог Мар­ка, на пу­ту пре­ма стану.

Ти­хо па­да снег, али је то­пло, и он се одмах то­пи. При­ја­тно је. Враћа се са гро­бља, каже. Ко­начно су на гроб ста­ви­ли плочу са укле­са­ним Вас­ко­вим име­ном. Ни­је за­до­вољ­на ни где су је, а ни ка­ко поста­ви­ли. Вла­га и во­да ће је по­дло­ка­ти и изместити.

Шта ра­ди? Ис­пу­ња­ва часо­ве сређујући стан ко­ји је био за­пуштен услед Вас­ко­ве бо­лести; а сређује и па­пи­ре, пи­сма, до­ку­мен­та и оста­ло, „да се све то јед­ном рашчисти”.

Јав­ља­ју јој се мно­ги љу­ди, причају свашта и постав­ља­ју не­мо­гућа пи­тањ­а, на ко­ја она ни­је у ста­њу да од­го­во­ри. Мно­ге је ства­ри збу­њу­ју и све више се пов­лачи у себе.

Каже ми да су Бе­ба (Ауре­ло­ва жена) и Жар­ко Рошуљ по­след­њи ви­де­ли Вас­ка, већ упо­ко­је­ног, ка­да су одне­ли оде­ло да га обу­ку; ли­це му је би­ло пот­пу­но мир­но, чак оза­ре­но не­ком бла­гом вед­ри­ном, ре­кли су јој. По­том је став­љен по­кло­пац, а ковчег закован.

„Због то­га сам за­до­вољ­на”, каже. „Плашила сам се да ни­је имао не­ка­кав грч, израз бо­ла на ли­цу!”

На­по­ми­њем да је Вас­ко био ми­ран и спре­ман да без па­тње по­дне­се – смрт.

„Желе­ла сам са­мо две ства­ри: да се не мучи ду­го, да му се лик не изо­бличи и да не оста­нем – са­ма. Прво ми се ис­пу­ни­ло, дру­го је са­да ствар­ност – отишао је!”

„Са­мо ми је јед­на ствар оста­ла за­го­нет­на”, кажем по­сле ду­гог окле­ва­ња, не­си­гуран да ли је баш она та ко­ја тре­ба на то пи­та­ње да ми од­го­во­ри. „Онај – крст! Ка­ко је та­мо дос­пео, ко ­га је тражио, ко га је до­нео?!”

„Ви­диш”, вај­ка се, „та­ко су се окол­ности скло­пи­ле! При­ја­те­љи ко­ји су пре­узе­ли чита­ву бри­гу око на­лажења места где ће би­ти са­хра­њен, и око са­ме са­хра­не, ре­кли су ми да би тре­ба­ло учини­ти не­ке ма­ле уступ­ке, и они­ма ко­ји усту­па­ју место где ће би­ти са­хра­њен, и оно­ме ко­ји је ту већ са­хра­њен (Пеђа Ми­ло­сав­ље­вић), па и још не­ки­ма, а би­ле су ту и не­ке дру­ге окол­ности, ко­је са­мо слу­тим, ко­је ми ни­су до кра­ја ја­сне и не желим да их поја­шња­вам. За­тим, то је био и – први дан Божића! О све­му су то­ме одлучива­ли они ко­ји су пре­узе­ли бри­гу о чита­вој тој са­хра­ни. А све то за­јед­но, уисти­ну, више и ни­је важно!”

А он­да, по­сле ма­ле па­узе, додаје:

„Међутим, крст као сим­бол, Вас­ку је био не­по­дношљив!”