Četrdeset hiljada lepih priča

Saga o toj mnogobrojnoj deci iz siromašnih srpskih sela, od početka do sredine 20. veka pa sve do danas, koji su zaslugom Srpskog privrednog društva „Privrednik” iz Zagreba i njegovog osnivača i dobrotvora Vladimira Matijevića bili poslani na zanate širom Austrougarske monarhije, kasnije kraljevine Jugoslavije i današnje Hrvatske – sigurno je vredna jednog uzbudljivog romana u dva toma. O toj velikoj obrazovnoj epopeji i orijaškom poduhvatu stvaranja čitave armije srpskih zanatlija danas se ne zna dovoljno, ali je još davno zabeležena jedna opaska slavnog Jovana Cvijića na ovu temu. On je rekao kako je zagrebački „Privrednik” u manje od pola veka uspeo da stvori srpsku srednju klasu, što nije uspelo ni dinastiji Nemanjić, prilično obdarenoj državničkim talentima. U spomen na ovaj poseban podvig nedavno je u Srpskom kulturnom centru u Zagrebu upriličena izložba o tim „Privrednikovim” pitomcima pod nazivom „Naši mali rođaci sa sela”, o njihovim biografijama i mukotrpnom putu da od dece postanu čestiti ljudi. Na izložbi vidimo brižljivo popisana sva njihova imena, mnogobrojne njihove fotografije, mesta gde su šegrtovali, zapise o vlastitim teškoćama i uspesima, kao i mesta gde su nastavljali svoj život kao majstori, zanatlije, trgovci i ugostitelji. Kao što kaže jedna od troje priređivača ove izložbe, Olivera Radović, urednica u zagrebačkom časopisu „Privrednik”: – To nije samo 40.000 pitomaca koji su prošli kroz „Privrednikovu” zadužbinu, to je i 40.000 porodica koje su stvorene, to je 40.000 gradova, sela i ulica u kojima su ti ljudi živeli i koje su oni svojim radom obogatili. „Bezmalo 2.000 kutija najrazličitije arhive zahtevalo je od autora izložbe nedelje i mesece rada.”

„Kada smo se susreli sa tim živim ljudskim sudbinama i mukotrpnim putevima koje su ti mladići i devojke prošli da bi nešto postigli – to čoveka zaista promeni”, kaže Olivera Radović. Najveći broj fotografija za ovu izložbu ustupila je Srpska pravoslavna crkva, sa kojom je, naročito sa Patrijaršijom SPC u Beogradu, „Privrednik” od početka tradicionalno bio vezan, dok neki dokumenti potiču iz arhiva Republike Srbije i arhiva „Privrednika” iz Zagreba. Dva dokumentarna filma o „Privredniku” i pitomcima koji su imali svoje radnje u centru Beograda ustupljena su iz arhive RTS-a, a korišćeni su i podaci iz dve knjige istog naslova, „Sećanja Privrednikovih pitomaca” koje je izdalo Udruženje „Vladimir Matijević” iz Beograda. Najzahtevnije u poslu bilo je naravno selektovanje arhivskog materijala, koji je bio jako zahvalan, veoma izazovan i bilo ga je izuzetno puno, kaže Leon Ćevanić, istoričar i jedan od autora izložbe. „Lično sam se najviše mučio s jednim opsežnim dokumentom, pisanim rukom, na arhaičnom krasnopisu, u kojem su izlistana sva mesta iz kojih su pitomci dolazili u ’Privrednik’, iz cele Jugoslavije i iz sela za koja nikad nisam čuo”, kaže Ćevanić, koji je i sam nekada bio „Privrednikov” pitomac. Treći član autorskog tima, Nikola Lunić, predsednik „Privrednika”, kaže kako je bilo delikatno napraviti meru, sa jedne strane između istorijskog konteksta koji je na izložbi bio naznačen, dok su sa druge strane stajale stotine fotografija, činjenica i detalja u konkretnom vremenu i prostoru. Prvi svetski rat je na primer bio dramatičan istorijski trenutak, kada su mnogi donatori i saradnici „Privrednika” bili internirani, a rad zabranjen, dok je nakon tog rata „Privrednik” 1923. godine svoju centralu preselio u Beograd.

Za vreme Drugog svetskog rata rad „Privrednika” u Zagrebu je bio zabranjen, a 1946. godine celokupno njegovo delovanje je administrativnom odlukom ugašeno. Ovo srpsko privredno društvo ponovo se kao iz pepela podiglo u Zagrebu 1993. godine i do danas ono prima svoje nove pitomce. Na eksponatima ove izložbe se vidi da su pravila za primanje pitomaca bila od prvog dana stroga, da je svaki pitomac dobijao knjižicu o lepom ponašanju i da su primana ona deca koja su bila talentovana i voljna da uče. Mnoga od te dece koja su iz „Privrednikovog” doma u Zagrebu upućivana na razna naukovanja, prvi put su u životu videla voz i ugledala veliki grad, ali njihova mladalačka odiseja nije bila laka: gazde i majstori su često bili strogi, radilo se puno i tvrdo se pekao zanat. Ali svi ti napori obilato su se isplatili, ili kako je govorio glavni inicijator čitavog poduhvata, Vladimir Matijević, „jer najveće je dobročinstvo dati čoveku poštenog rada i zarade”. Ima puno današnjih potomaka nekadašnjih „Privrednikovih” pitomaca i među njima su, na primer, konceptualni umetnik Uroš Đurić, novinar i publicista Petar Peca Popović, pisac Aleksandar Tišma i mnogi drugi.

Na otvaranju ove izložbe u Zagrebu bilo je lepo, dirljivo i emotivno, a predsednik „Privrednika” Nikola Lunić u uvodnom govoru je rekao kako ova izložba pokazuje da za razliku od današnjeg vremena u kojem je sve automatizovano, u nekadašnjem ’siromašnijem’ dobu kreativni potencijali čovekovog uma i ruku daleko su više dolazili do izražaja. I još važnije: danas je malo ko spreman da radi za nešto što ga nadvladava i da se žrtvuje za neku opštu stvar.: „Sudbine ’Privrednikovih’ pitomaca svedoče o snazi jedne ideje i idealu našeg udruženja u kojem su glavni putokaz od početka bili rad, štednja i čestitost. Ti ideali su nadživeli istorijske lomove, ratove i zabrane. Fotografije i dokumenti predstavljeni na ovoj izložbi podsećaju nas da iza svakog tog portreta stoji priča o hrabrosti, upornosti i veri u dostojanstvo poštenog rada”, zaključuje Nikola Lunić. Dobra vest na kraju je da postoje dobri izgledi da ova posebna izložba bude uskoro preneta i u Beograd.