Bog prolazi kroz kadar

Marina Cvetajeva je o svom stvaralaštvu napisala: „Sve moje pesme koje nisu upućene Bogu, vraćaju se.” Ove godine, širom sveta obeležava se četrdeset godina od smrti najvećeg filmskog reditelja dvadesetog veka, koji je smatrao da je svaki njegov film propast, ukoliko nije molitva. Andreja Tarkovskog prvi put smo gledali veoma mladi. Bila je to 1985, mučilo se leto. Nismo ni slutili da je on tada bio u izbegličkom kampu Latina zaveden pod brojem 13225/379, kao tražilac političkog azila. Sećam se neverovatnih kadrova, vode koja meditativno kaplje u katedrali –„otkucaji vremena večnosti” i sporog, hipnotišućeg šuma vetra u travi. Ispod lake letnje odeće, tela nam behu naježena – „Bog je prolazio kroz kadar”. Danas većina filmske publike Tarkovskog vezuje pre svega za film „Andrej Rubljov”. Scenario su zajedno pisali Andrej Tarkovski i Andrej Končalovski. Danima nisu izlazili iz sobe. Da se kreativni proces ne bi prekidao, po doručak su slali mlađeg brata Končalovskog, koji se tada bavio glumom. Bio je to – Nikita Mihalkov. No, malo je poznato da je ovo delo koje daleko prevazilazi ekranizaciju biografije srednjovekovnog ikonopisca Andreja Rubljova prvobitno bilo naslovljeno drugačije, „Strasti po Andreju”, aludirajući na biblijske muke. Sovjetske vlasti su naslov smatrale previše religioznim, pa je nađeno jednostavnije rešenje: „Andrej Rubljov”. Nakon samo jedne projekcije u Moskvi 1966, film je bio zabranjen za širu javnost pet godina. Zvanična optužba glasila je da je film „antiistorijski” jer ne prikazuje borbe na herojski način, već samo kroz stradanje. Tarkovski je za glavnog glumca ciljano birao nepoznatog umetnika, kako ga publika ne bi povezivala ni sa jednom prethodnom ulogom. Izabran je Anatolij Solonjicin, u to vreme provincijski glumac iz Sverdlovska. Ali da bi verno prikazao Rubljovljev zavet ćutanja u filmu, Solonjicin je mesecima pre snimanja tih scena zaista ćutao i komunicirao samo gestovima, želeći da mu glas zvuči hrapavo, slomljeno, kada konačno progovori. Za film je namerno odabrana crno-bela tehnika, da bi se dočarala surovost petnaestog veka, kal i muka. Boja se pojavljuje tek u poslednjih deset minuta (epilogu), gde vidimo stvarne ikone Rubljova. Tarkovski je Rubljova posmatrao kroz ruski koncept „jurodivog” (svete lude), osobe čija jednostavnost i samo prividno ludilo kriju duboku duhovnu lucidnost i božansku istinu. U filmu, on je pasivni posmatrač užasa, koji kroz ćutanje i patnju skuplja snagu za svoje najpoznatije delo, ikonu „Sveta Trojica”. Religija u opusu Andreja Tarkovskog nije samo tema – ona je živo tkivo njegovih filmova. Lični zapisi Tarkovskog otkrivaju duboku, metafizičku povezanost sa duhovnošću. Tarkovski pred smrt u „Dnevniku” piše: „Bože, osećam Te, ali ne znam kako da Ti služim. Pomozi mi da ne izneverim ono što si u mene usadio.” Tarkovski je verovao da umetnik nije „stvoritelj”, već posrednik – onaj čija je dužnost da „očisti ogledalo” svoje duše, kako bi se u njemu odrazila božja svetlost. Sam Tarkovski nije bio religiozni umetnik u smislu propagiranja dogme, već tragač za izgubljenom duhovnošću modernog čoveka, opustošenog tugom i beznađem.

Predviđanje Černobilja

Reditelj je, uprkos pravoslavlju, bio u jednom periodu opsednut spiritizmom. Postoje zapisi da je tokom 70-tih učestvovao u spiritističkim seansama. Zvali su duh pesnika Borisa Pasternaka. Tarkovski ga je pitao koliko će filmova snimiti, dobio je odgovor: „Sedam.” Tarkovski je snimio tačno sedam filmova. Osmi nikada nije započeo. U gotovo svim filmovima ovog reditelja, likovi prolaze kroz neku vrstu hristolike žrtve zarad spasenja drugih ili sveta – žrtva je centralni motiv. U filmu „Stalker”, putovanje u „Zonu” vrsta je hodočašća, a Stalker kao da je savremeni apostol koji vodi ljude do „Sobe” – mesta gde se ispunjavaju želje, pritom ne tražeći ništa za sebe. Film „Stalker” prati jeziva legenda. Sniman je u Estoniji, pored napuštene hidrocentrale na reci Jagala, nizvodno od hemijskog kombinata koji je ispuštao toksični otpad. Tokom snimanja, ekipa je primetila čudnu belu penu na vodi i karakterističan miris. Epilog je strahotan – nekoliko ključnih ljudi iz ekipe, uključujući Tarkovskog, njegovu suprugu Larisu i glumca Anatolija Solonjicina, kasnije je preminulo od iste vrste kancera. Mnogi smatraju da ih je toksični otpad bukvalno ubio. Film „Stalker” snimljen je 1979. godine, ali sadrži kadrove koji sablasno predviđaju černobiljsku katastrofu (1986). U jednoj sceni, kamera lagano klizi preko predmeta u vodi i jasno se vidi otcepljen list kalendara s datumom 28. decembar. Sedam godina kasnije, to će biti poslednji dan života Andreja Tarkovskog. Preminuće 29. 12. 1986. u Parizu. Estetski prikaz „Zone” ispostaviće se da je identičan izgledu grada Pripjata nakon černobiljske katastrofe. U Rusiji se i danas često kaže da je Tarkovski snimio „dokumentarac o budućnosti”.

Iako se „Solaris” Tarkovskog često poredi sa Kjubrikovim remek-delom „Odiseja u svemiru 2001”, Tarkovski ovaj Kjubrikov film nije podnosio. Smatrao je da je Kjubrik snimio „muzej tehnologije”, lišen i duše i emocija. „Solaris” je snimio kao odgovor – želeo je da pokaže da svemir nije mesto tehnologije, insistirao je na nostalgiji, duhovnom kao neophodnom principu, što daje smisao ljudskom životu. U „Nostalgiji” Gorčakov umire pokušavajući da prenese upaljenu sveću preko bazena – čin koji naizgled deluje apsurdno, ali je suštinski čist religiozni ritual očuvanja „svete vatre”. U „Nostalgiji”, glumac Jankovski je morao da iznese scenu od devet minuta bez ijednog reza, noseći zapaljenu sveću. Tarkovski mu je rekao: „Ako sveća ostane upaljena do kraja bazena, spasićemo svet.” Jankovski je priznao da je u tom trenutku zbilja osetio teret spasenja sveta na svojim ramenima. Scena je snimana satima, a Jankovski je bio na ivici nervnog sloma, jer je stalni vetar gasio plamen. Kasnije je istakao da posle tog filma nikada više nije mogao da igra obične uloge – neprekidno je osećao potrebu za dubljim smislom, kako u sedmoj umetnosti, tako i u životu.

Bog među kompozitorima za Tarkovskog je bio Bah. U njegovim filmovima Bahova muzika nije zvučna podloga, već duhovni produžetak kadra – vizuelne ikone. Za Tarkovskog, Bahova muzika pretvara prizore prirode u sakralne prostore, a scene levitacije u uznesenje duha nad materijom. Bahova muzika ne ilustruje scenu, ona je preobražava, a kadar pretvara u zvučnu ikonu. Ali rediteljev sin, Andrej Mlađi, otkriva da je pred smrt, u Parizu, Tarkovski slušao i rani hip-hop i elektronsku muziku osamdesetih, proučavajući kako bi moderan zvuk mogao da se uklopi u filmsku umetnost.

Umetnike je rad sa Tarkovskim redovno transformisao. Erland Jozefson, švedski glumac, decenijama odan saradnik Ingmara Bergmana, bio je šokiran saradnjom sa Tarkovskim u „Žrtvovanju”. Bio je navikao na Bergmanove jasne indikacije i racionalnu analizu. Tarkovski mu je davao ovakve instrukcije: „Ne razmišljaj, samo stani i budi provodnik za svetlost.” Jozefson je kasnije napisao knjigu u kojoj Tarkovskog opisuje kao čoveka koji „nije snimao filmove, već je gradio hramove”. Tarkovski nije podnosio „pozorišnu glumu” i da bi dobio na autentičnosti, često je glumce dovodio na ivicu fizičke i psihičke iscrpljenosti. Namerno im nije govorio sve detalje scene, kako bi dobio od njih stvarnu reakciju, zahtevao je da im lica budu čista, (bez šminke), često ih prskajući vodom ili blatom, kako bi ličili na lica sa fresaka – izmučena, ali osvetljena unutrašnjim plamenom. Mnogi glumci su godinama posle rada sa njim počinjali da sanjaju jungijanske cikluse neobičnih snova, uz osećaj da ih Tarkovski posmatra, iako su tada već bile prošle godine od njegove smrti. Nikolaj Burljajev igrao je dečaka Ivana u „Ivanovom detinjstvu”. On se seća da ga je Tarkovski naučio da umetnost bez Boga nema težinu. Postao je jedan od najglasnijih zagovornika pravoslavlja u ruskoj kulturi i osnivač filmskog festivala „Zlatni vitez” koji slavi hrišćanske vrednosti – direktno je inspirisan radom sa Tarkovskim.

Tarkovski ne prestaje da iznenađuje. U filmu „Ogledalo” čujemo glas oca Andreja Tarkovskog, Arsenija, velikog ruskog pesnika. Andrej je čitavog života patio zbog očeve odsutnosti – napustio je porodicu dok je on bio dete (katkad u životu umetnika zbilja „postoje samo detinjstvo i smrt...”) U „Ogledalu” on koristi očeve pesme koje čita sam Arsenije, ali ga reditelj istovremeno „kažnjava”, tako što ga u filmu prikazuje kao figuru koja je uvek u senci, udaljena, nedostižna, hladna. Kao što ga nije bilo u životu, senka je i u filmu.(„Tako mnogo ga nije bilo, da je ispunjavao svet svojom odsutnošću.”)

Za Andreja Tarkovskog vera nije bila stvar izbora, već pitanje opstanka ljudske duše. Smatrao je da je čovek bez vere „duhovni invalid”, a da je umetnost bez Boga – „puko zanatstvo”. Za njega je ateizam bio oblik sujete. Tarkovski je tvrdio da Bog ne odgovara rečima, već tišinom i prisustvom u prirodi. Zato su njegovi kadrovi duge sekvence kiše, vetra, vode – on je smatrao da su to otisci prstiju „Boga na ovom svetu”. Vera je za njega bila i sposobnost osluškivanja tišine. Kada je emigrirao na Zapad, bio je očajan što je primetio da je vera „običaj” ili „hobi”. Smatrao je da je zapadni čovek zamenio Boga tehnikom i konzumerizmom, što je nazvao „duhovnim samoubistvom”. Tvrdio je da je patnja u Rusiji bar održala dušu budnom, dok ju je prividno blagostanje na Zapadu – uspavalo.

„Čoveku koji je video anđela”

Kontroverzni danski reditelj Lars fon Trir je film „Antihrist” posvetio Tarkovskom. Fon Trir koristi usporene snimke prirode, snima kišu i šumu, na način koji je direktan omaž „Ogledalu”. Ali dok je Tarkovski verovao u Boga i spasenje, Fon Trir koristi njegovu estetiku da prikaže surovost prirode i odsustvo Boga. Oskarovac Injaritu navodi Tarkovskog kao svog vrhunskog učitelja: „Tarkovski nije snimao filmove, on je snimao molitve.” Njegov film „Povratnik”, čiju atmosferu grade blato, vatra, ledena voda, dugi kadrovi lišeni reči, čista je estetika Andreja Rubljova. Kadrovi lebdenja u snovima direktne su reference na Tarkovskog. Kristofer Nolan tvrdi da koristi koncept „vajanog vremena” koji je Tarkovski utemeljio. Scene u „Interstelaru” snimao je pošto je mnogo puta gledao „Ogledalo”, da bi razumeo kako se na najbolji način vizuelno može prikazati svet sećanja, momenti kada „vreme ide u svim pravcima”. Andrej Zvjagincev smatra se direktnim naslednikom Tarkovskog. On snima spore kadrove prirode, sure stene, sivo nebo, hladne, depresivne talase – kao ogledalo ljudske duše. Njegovi likovi uvek su u potrazi za dubljim smislom, pate u tišini suočeni sa nepravdom, dok žude za metafizičkim kao junaci Tarkovskog. Tarkovski se smatra i začetnikom, „ocem” sporog filma (slow cinema). Bez njega ne bi postojali reditelji Teo Angelopulos (dugi kadrovi magle, istorija prepričana kroz tugu i tišinu), Bela Tar (ekstremno duge sekvence koje traju i po deset minuta, gde je fokus na zrnastoj strukturi kiše i blata), Nuri Džejlan, turski reditelj koji kroz duga ćutanja prikazuje tugu postojanja. I van bioskopa, uticaj Tarkovskog je ogroman. Kultna serija video igara „S.T.A.L.K.E.R.” direktno je inspirisana njegovim filmom, preuzimajući vizuelni identitet napuštene, mračne Zone.

Na kraju svog puta, Tarkovski je uspeo ono što nikome pre njega nije – pretvorio je bioskopsku salu u crkvu, kadrove u vizuelne meditacije, a filmove u liturgiju. Nešto iza ponoći 28. decembra 1986. je preminuo u Parizu i sahranjen je na ruskom groblju Sen Ževjev de Boa kraj ovog grada. Spomenik za njegov grob delo je vajara Ernsta Neizvestnog. Na grobu je uklesano: „Čoveku koji je video anđela”.