Mreti u životu, živeti u smrti
Crnjanski je verovatno umro a da nije znao za pesmu „Umiranje” Gavrila Principa, sročenu u Terezijanskom kazamatu. U borbi za slobodu, smrt kao posledica rata zasenila je sve mladobosance, pa i Principa. Njima se pridružio i Crnjanski, pesnički znatno uzvišenije
Ako se izuzme biografsko delo Miloša Crnjanskog – Roman o Londonu – ostaju Seobe kao stub njegove književne delatnosti. Seobnici, značajan subjekt srpske povesnice, predstavnici su njenog najtragičnijeg dela kao posledice ratnih pustošenja, tako čestih na našim prostorima. Posle Simeona Piščevića (Memoari, Istorija srpskog naroda) seobnici su životna tema Crnjanskog, kao što je bio i njegov seobnički život.
Otkuda ovaj spoj Miloša Crnjanskog s Gavrilom Principom i smrću?
Baveći se srpstvom mladobosanaca i Vidovdanskim atentatom Gavrila Principa koristio sam, delimice, i pesmu „Spomen Principu” Miloša Crnjanskog. Crnjanski je verovatno umro a da nije znao za pesmu „Umiranje” Gavrila Principa, sročenu u Terezijanskom kazamatu. U borbi za slobodu, smrt kao posledica rata, zasenila je sve mladobosance, pa i Principa. Njima se pridružio i Crnjanski, pesnički znatno uzvišenije. Umreti za slobodu bio je ideal ujediniteljske jugoslovenske generacije s početka 20. stoleća. Opšte opredeljenje mladobosanskog naraštaja bilo je umreti za slobodu i živeti u smrti. Za ovu varijantu bila je većina, drugoj, oprečnoj, pripadala je manjina. Prvi su se držali devize „ginuti kao naši stari na Kosovu”, drugi, „živi ikad, mrtvi nikad”. Nacionalna dilema Srba od Kosovske bitke do danas.
U svojim Komentarima na Liriku Itake Crnjanski je biografisao svoj život u Prvom svetskom ratu i u prvim godinama po završetku rata. Njegova zapažanja su suzdržana, bez euforije ratne i poratne, slikana realistično kao što ih je i opevao, bez iskazivanog oduševljenja prema srpstvu i jugoslovenstvu. Reči Jugosloveni i Jugoslavija upotrebio je samo po jednom. On sunarodnike severno i južno od Save i Dunava naziva Vojvođanima i Srbijancima, i drži se toga uporno. Za druge doslovno koristi izvednice iz naziva države – Srbija: „srbijanski dobrovoljci”, srbijanska vojska”, „srbijanske glumice”... Piše: „Ja sam tada bio veren sa jednom mladom devojkom, koja je bila Srbijanka, iz Šapca.” Tako je mislio pre 1918, tako je nastavio posle te godine.
Nije sažaljevao nestanak Habzburške monarhije, koju isključivo imenuje Austrijom i Austrijskim carstvom, a ne Austrougarskom, njenim zvaničnim nazivom. Nije skrivao svoju mržnju prema Austriji, pa je njegovo rodoljublje imalo vid „nasleđenog porodičnog ludila”, koje je poticalo od ogorčenja zbog načina kako je Austrija vodila rat „prema našem narodu, kao prema zverima, ili stenicama”. Možda je i zbog toga izbrisao iz zvaničnog naziva države reč „Ugarska”.
Vrhunac srpskog nacionalizma pada uoči Prvog svetskog rata, a od 1918. godine taj vid opredeljenosti počinje da opada. To se primećuje i kod Principa i kod Crnjanskog. Dok je boravio u kazamatu Terezijanštata, kao nekada i Hadži Lojo, i saznao za ogromne žrtve rata, kojem je dao povod, Princip se pokajnički zamislio nad svojim činom. Crnjanski je, pak, osetio „zamor” i „gađenje, od pobede”.
Poeta je Principu ispevao pesmu i napisao jedan pasus uz komentar pesmi o „Zdravici”: „Princip je, svojim aktom, ipak, udario svima nama na čelo žig ubica i svi smo mi postali sumnjivi policajcima, ne samo u Austriji nego i u celoj Evropi. Princip nas je tako povezao bolje nego što smo bili povezani, dotle, crkvom, tradicijama, krvlju. Jezik kojim je atentator govorio bio je jasan. Austrijskom carstvu bilo je odzvonilo.” Zaboravio je, Crnjanski, da je i Srbiji odzvonilo, sopstvenom odlukom, dakle, nestale su i Austrougarska i Srbija. Blag otklon od ove nerodoljubive misli izreći će na Krfu (1925) u poemi „Serbia”:
„Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim
i brigom, za Tobom, za ceo život, obolim.”
Da li se pesnik kajao?
Vratimo se pesmi „Spomen Principu” u kojoj čin ubistva buržoazija i crkva nisu odobravale. Pesnik je osetio potrebu da naglasi da su atentatori „dolazili s takozvanog dna naroda”. Tom „dnu naroda” pripadao je Princip, a smrti, koje je donela užasna oluja rata, odnele su najbolji deo stanovništva, i srpskog, i svih ostalih učesnika rata. Pesnik upada u blagu kontradiktornost kada piše o užasima koje donosi rat, s jedne strane, iskazane u komentarima, i pohvale Principu, u pesmi, s druge strane. U pesmi, nasuprot komentarima, Crnjanski podržava delo Principa – „Ubici dište Vidovdanski hram!” Ide i dalje, pa, kliče: „dnu naroda”, raji, „dište kosovski hram!” Dušan Silni, slavni oklopnici, vojvode, despoti i manastiri „behu sram”, slavu ubistvom stekao je Princip. Sledi stih, čak dva puta ispevan, kao opomena istoricima i zaljubljenicima u sopstvenu povesnicu: „A sjajna prošlost je laž!” Pesnikov narod je „gladan i krvav”, kojeg je rat pretvorio u „jauk i groblje”, te stoga sledi uverenje, retko kod Srba – caru Dušanu i „pobedi da umukne krik!”
Ovo su pesnikove opomene Srbima za sva vremena.
Kakvo značenje imaju reči – glad, krv, jauk i groblje? Da li sve njih mogu da zamene reči seobe i seobnici, ranije pominjane, kao bitna odrednica srpske povesnice? Pesnik u jednom od komentara piše o „mrtvima koji pružaju ruke” iz mnoštva srpskih grobalja! On mrtve nije smestio u Nebesko carstvo, već ih je ostavio u grobljima Zemaljskog carstva, te se po tome Crnjanski razlikuje od mnogih srpskih nacionalista.
Slavna prošlost je na Nebu, i lažna je, na Zemlji su groblja, i ona su istina i stvarnost. Crnjanski se time udaljava od Principa, posebno od atentatorova poslednja dva stiha iz „Umiranja”:
Ko hoće da živi, nek’ mre,
Ko hoće da mre, nek’ živi.
Otuda i podnaslov ovog teksta, kao parafraza izreke jednog mladobosanca i Principovih stihova.
