Govor današnjice u boji

„Hromo eho” ili u prevodu Eho boja, bila je postavka slika koja je   prethodnica i najava izložbe „Ka zvezdanim predelima”, kako je za „Magazin” objasnio akademski slikar Aleksandar Radivojević Šumar kog smo upoznali pre dve godine na zapaženoj izložbi, a sada ga zatekli  na otvaranju nove u prepunoj galeriji „Nikola Radošević”.

Podnaslov, priča nam na početku, ovog praska boja u galeriji, po kom je i prepoznatljiv, bio bi Polje nastajanja: „Upravo površina platna je to polje na kome se stvara ne samo slika, već i energija koju ona nosi. A ta energija je, po meni, ona koja nas vodi od mraka ka svetlosti, od lošeg ka dobrom”.

– Činjenica je da se posle prve dve dekade novog milenijuma susrećemo sa strahom od Trećeg svetskog rata, sa aktuelnim televizijskim prizorima koji liče na one iz dosadašnjih ratnih filmova, da je neshvatljivo da  se strašne scene iz Drugog svetskog rata o kojima smo do skoro učili u udžbenicima, dešavaju pred očima dece našeg doba...

Koja je Aleksandrova poruka u suočavanju sa neizvesnošću, zamišljenim strašnim scenarijima, sa bojaznima od stradanja, nestašica i svetske krize? U strahu od surovog vremena?

– Svojim akteulnim delima poručujem da se vratimo sebi, a to znači  i duhovnosti i Bogu. Činjenica je da je umetnost produkt društva u kome živimo, da govori o tom društvu, ali može i da mu da podstrek i ideju za bolje sutra. Ove apstraktne slike nastale su iz unutrašnjeg impulsa, iz jedne emocije prikazane bojama na površini platna, koje u tom trenutku postaje polje nastajanja. Prostor u kome se haos sabire u ritam. Zvezdani predeli moji, nisu kosmos, već suština, dubina bića.

Odjek boja za cilj ima da idemo ka tim predelima koji nisu oponašanje zvezda u kosmosu, već pejzaži u nama, jer svako od nas je mikro svet. Ta planeta unutar ljudskog bića unosi nedokučive „zvezdane” predele. Tema slika nosi duhovnu notu, poruku da se vratimo sebi jer smo poprilično otuđeni, pogotovo u svetu društvenih mreža koje nam daju privid bliskosti, a zapravo smo sve udaljeniji jedni od drugih, ali i od sebe. Slike sugerišu energiju, od nastanka kao što je slika „Iskra”, pa do slike „Odjek” kao vrhunca stvaranja.

Svaka slika je, kaže, trag unutrašnjeg putovanja ka sopstvenoj beskonačnosti. „To je udeo našeg mikrokosmosa koji na ovaj način, svojim slikarstvom naglašavam. Svako od posetilaca može da posmatra slike, da ih tumači i kao kosmičku energiju i kao emotivni impuls, kao unutrašnju psihološku silu, a takođe, i kao duhovno nastajanje. Koncept izložbe otvara prostor za ličnu interpretaciju, aktivira misao u emociji i inicira kritički stav u savremenom društvu. Apel je, tačnije, na vreme u kome živimo”.

Gde je izlaz?  „Činjenica je da društvo ne može da menja ljude, već ono jedino može da se menja ukoliko se mi kao pojedinci svi menjamo. Jedino s takvom promenom individue, menja se čitav sistem. Kako umetnost može da pronađe put do nas samih i do boljeg sveta? Realno je reći da svako u sebi nosi i dbro i loše. Takav je čovek u biti. Po Svetom pismu još, u srcu čoveka je i dobro i zlo. Zavisi šta ćemo da forsiramo, i mi sami i okolina, da li ono dobro ili ono loše. Nema vakuuma, ako potenciramo dobrotu, onog lošeg biće sve manje, a ako ne radimo da dobrim delima, loše će dominitari i zauzeti prostor.

Otkrivanje kosmosa u mojim slikama je poziv na kontemplaciju. Poziv da se podseti na pokret, na impuls energije u nama samima, da doživiomo susret, ne samo čestica u preobražaju u beskonačnost, već da dopustimo da sadašnji trenuci teku kroz nas, da boje odjekuju u našoj percepciji i otvore unutrašnje svetove koje nosimo sa sobom.

Boja je za mene emocija, a oblik može da predstavlja ideju. Ona ima jak psihološki uticaj na čoveka. Mi smo pretežno vizuelna bića. Svet je i koncipiran tako da se na osnovu saobraćajnih znakova i putokaza snalazimo  i upravljamo. Jer mi čak sa 85 odsto sposobnosti funkcionišemo zahvaljujući čulu vida. Ne možemo da vidimo u mraku već samo po svetlosti, a svetlost je ta zagonetka iz koje proizilaze boje. Bela sunčeva svetlost je sastavljena od sedam duginih boja i zahvaljujući njoj možemo da spazimo  kolorite koji imaju snažan psihološki uticaj.

Tako je slikar objasnio svoju opredeljenost za jezik boja koji, kaže, za njega predstavlja govor čovekovih osećanja.

„Pokušajte da shvatite da sam ja odrastao u šumi na jugu Srbije. Njeni zakoni, mirisi i lepote su u meni stvorili slikara još dok sam bio dete, iako toga nisam bio ni svestan. Trebalo je da pročitam mnogo knjiga, završim u Beogradu Fakultet likovnih umeztnosti, postanem profesro slikarstva u školi u Bojniku, da bih shvatio po čemu sam i zašto prepoznatljiv”.

Kako kaže, još kada bi kao dečak šetao kroz obližnju hrastovu šumu i podigao pogled ka krošnjama, ostao bi impresioniran svetlošću  koja se između njih promalja. Setivši se toga, rešio je da se vrati sebi. „Globalizacija pod okriljem humanizma ljude ne da ne zbližava, već ih otuđuje. Savremeni telefoni samo nas udaljuju jedne od drugih. Razdoblje globalnih haosa podstiče da učestvujemo u ravnodušnosti, zato je moja poruka da se vratite jedni drugima i tako sebi”.

Ovo je četvrta samostalna izložba Aleksandra Radivojević, a osim prethodne beogradske, dve su bile održane u Leskovcu. Njegovu prvu samostalnu izložbu otvorio je akademik Matija Bećković, da se podsetimo, karakterišući je kao „odjek boja pod Gorom radanskog slikara”, a i kritičari su ga okarakterisali kao „stvaraoca na koordinatama ispod Radan planine”.

– Beograd je jedina metropola na našim prostorima. Premda je za svakog slikara čast da se predstavi u svojoj sredini, prirodno je da seže, naročito ako je iz male sredine, da se predstavi u našoj prestonici intelektualnog, duhovnog i kulturnog sveta. Moj prvi susret sa Beogradom i bio je kada sam upisao Akademiju i tada nisam sanjao da će se moje najveće izložbe odvijati u centru našeg velegrada. Ali, za vreme fakulteta i kasnije postdiplomskih studija, kao i tokom održavanja raznih izložbi upoznao sam mnoge ljude iz sveta umetnosti, ali i šire. Izuzetno su mi važni bili susreti sa galeristima grada Majom Škaljac Stanošević i Vladimirom Kulaševićem koji su me podstakli da se ponovo pojavim u velegradu naše kulture sa svojom apstraktnom uzmetnošću. Ali, nekim kodom vezan sam za svoj kraj i nastaviću u njemu da stvaram, na relaciji sa glavnim gradom. Postoji neka antena koja me veže za jug i inspiriše. Mene moj kraj čini onakvim kakav jesam. U mom genu je upisana prelepa južna Srbija, kako se, na kraju razgovora, izrazio slikar poznatiji pod umetničkim imenom Šumar.

Ulje na platnu

Postavku izložbe „Ka zvezdanim predelima – Polje nastajanja” čini devet dela monumentalnih dimenzija – opisuje Maja Škaljac Stanošević – oslikanih  u tehnici ulja na platnu. Izložba čija se dela prvi put predstavljaju beogradskoj publici, moći će da se pogleda do 2. aprila. Koncept izložbe, zasnovan je na dijalogu s publikom. Radivojević je diplomirao na FLU u klasi Zorana Vukovića, a postdiplomske studije upisao u klasi Čede Vasića. Izlagao je na mnogim izložbama u zemlji i inostrastvu i član je ULUPUDS-a. Dobitnik je više nagrada, među kojima su priznanja i na 28. Međunarodnoj izložbi crteža u Beogradu i na Majskom salonu u Leskovcu.