Говор данашњице у боји

„Хромо ехо” или у преводу Ехо боја, била је поставка слика која је   претходница и најава изложбе „Ка звезданим пределима”, како је за „Магазин” објаснио академски сликар Александар Радивојевић Шумар ког смо упознали пре две године на запаженој изложби, а сада га затекли  на отварању нове у препуној галерији „Никола Радошевић”.

Поднаслов, прича нам на почетку, овог праска боја у галерији, по ком је и препознатљив, био би Поље настајања: „Управо површина платна је то поље на коме се ствара не само слика, већ и енергија коју она носи. А та енергија је, по мени, она која нас води од мрака ка светлости, од лошег ка добром”.

– Чињеница је да се после прве две декаде новог миленијума сусрећемо са страхом од Трећег светског рата, са актуелним телевизијским призорима који личе на оне из досадашњих ратних филмова, да је несхватљиво да  се страшне сцене из Другог светског рата о којима смо до скоро учили у уџбеницима, дешавају пред очима деце нашег доба...

Која је Александрова порука у суочавању са неизвесношћу, замишљеним страшним сценаријима, са бојазнима од страдања, несташица и светске кризе? У страху од суровог времена?

– Својим актеулним делима поручујем да се вратимо себи, а то значи  и духовности и Богу. Чињеница је да је уметност продукт друштва у коме живимо, да говори о том друштву, али може и да му да подстрек и идеју за боље сутра. Ове апстрактне слике настале су из унутрашњег импулса, из једне емоције приказане бојама на површини платна, које у том тренутку постаје поље настајања. Простор у коме се хаос сабире у ритам. Звездани предели моји, нису космос, већ суштина, дубина бића.

Одјек боја за циљ има да идемо ка тим пределима који нису опонашање звезда у космосу, већ пејзажи у нама, јер свако од нас је микро свет. Та планета унутар људског бића уноси недокучиве „звездане” пределе. Тема слика носи духовну ноту, поруку да се вратимо себи јер смо поприлично отуђени, поготово у свету друштвених мрежа које нам дају привид блискости, а заправо смо све удаљенији једни од других, али и од себе. Слике сугеришу енергију, од настанка као што је слика „Искра”, па до слике „Одјек” као врхунца стварања.

Свака слика је, каже, траг унутрашњег путовања ка сопственој бесконачности. „То је удео нашег микрокосмоса који на овај начин, својим сликарством наглашавам. Свако од посетилаца може да посматра слике, да их тумачи и као космичку енергију и као емотивни импулс, као унутрашњу психолошку силу, а такође, и као духовно настајање. Концепт изложбе отвара простор за личну интерпретацију, активира мисао у емоцији и иницира критички став у савременом друштву. Апел је, тачније, на време у коме живимо”.

Где је излаз?  „Чињеница је да друштво не може да мења људе, већ оно једино може да се мења уколико се ми као појединци сви мењамо. Једино с таквом променом индивидуе, мења се читав систем. Како уметност може да пронађе пут до нас самих и до бољег света? Реално је рећи да свако у себи носи и дбро и лоше. Такав је човек у бити. По Светом писму још, у срцу човека је и добро и зло. Зависи шта ћемо да форсирамо, и ми сами и околина, да ли оно добро или оно лоше. Нема вакуума, ако потенцирамо доброту, оног лошег биће све мање, а ако не радимо да добрим делима, лоше ће доминитари и заузети простор.

Откривање космоса у мојим сликама је позив на контемплацију. Позив да се подсети на покрет, на импулс енергије у нама самима, да доживиомо сусрет, не само честица у преображају у бесконачност, већ да допустимо да садашњи тренуци теку кроз нас, да боје одјекују у нашој перцепцији и отворе унутрашње светове које носимо са собом.

Боја је за мене емоција, а облик може да представља идеју. Она има јак психолошки утицај на човека. Ми смо претежно визуелна бића. Свет је и конципиран тако да се на основу саобраћајних знакова и путоказа сналазимо  и управљамо. Јер ми чак са 85 одсто способности функционишемо захваљујући чулу вида. Не можемо да видимо у мраку већ само по светлости, а светлост је та загонетка из које произилазе боје. Бела сунчева светлост је састављена од седам дугиних боја и захваљујући њој можемо да спазимо  колорите који имају снажан психолошки утицај.

Тако је сликар објаснио своју опредељеност за језик боја који, каже, за њега представља говор човекових осећања.

„Покушајте да схватите да сам ја одрастао у шуми на југу Србије. Њени закони, мириси и лепоте су у мени створили сликара још док сам био дете, иако тога нисам био ни свестан. Требало је да прочитам много књига, завршим у Београду Факултет ликовних умезтности, постанем професро сликарства у школи у Бојнику, да бих схватио по чему сам и зашто препознатљив”.

Како каже, још када би као дечак шетао кроз оближњу храстову шуму и подигао поглед ка крошњама, остао би импресиониран светлошћу  која се између њих промаља. Сетивши се тога, решио је да се врати себи. „Глобализација под окриљем хуманизма људе не да не зближава, већ их отуђује. Савремени телефони само нас удаљују једне од других. Раздобље глобалних хаоса подстиче да учествујемо у равнодушности, зато је моја порука да се вратите једни другима и тако себи”.

Ово је четврта самостална изложба Александра Радивојевић, а осим претходне београдске, две су биле одржане у Лесковцу. Његову прву самосталну изложбу отворио је академик Матија Бећковић, да се подсетимо, карактеришући је као „одјек боја под Гором раданског сликара”, а и критичари су га окарактерисали као „ствараоца на координатама испод Радан планине”.

– Београд је једина метропола на нашим просторима. Премда је за сваког сликара част да се представи у својој средини, природно је да сеже, нарочито ако је из мале средине, да се представи у нашој престоници интелектуалног, духовног и културног света. Мој први сусрет са Београдом и био је када сам уписао Академију и тада нисам сањао да ће се моје највеће изложбе одвијати у центру нашег велеграда. Али, за време факултета и касније постдипломских студија, као и током одржавања разних изложби упознао сам многе људе из света уметности, али и шире. Изузетно су ми важни били сусрети са галеристима града Мајом Шкаљац Станошевић и Владимиром Кулашевићем који су ме подстакли да се поново појавим у велеграду наше културе са својом апстрактном узметношћу. Али, неким кодом везан сам за свој крај и наставићу у њему да стварам, на релацији са главним градом. Постоји нека антена која ме веже за југ и инспирише. Мене мој крај чини онаквим какав јесам. У мом гену је уписана прелепа јужна Србија, како се, на крају разговора, изразио сликар познатији под уметничким именом Шумар.

Уље на платну

Поставку изложбе „Ка звезданим пределима – Поље настајања” чини девет дела монументалних димензија – описује Маја Шкаљац Станошевић – осликаних  у техници уља на платну. Изложба чија се дела први пут представљају београдској публици, моћи ће да се погледа до 2. априла. Концепт изложбе, заснован је на дијалогу с публиком. Радивојевић је дипломирао на ФЛУ у класи Зорана Вуковића, а постдипломске студије уписао у класи Чеде Васића. Излагао је на многим изложбама у земљи и иностраству и члан је УЛУПУДС-а. Добитник је више награда, међу којима су признања и на 28. Међународној изложби цртежа у Београду и на Мајском салону у Лесковцу.