Inventar straha

Postoji nešto gotovo dirljivo u toj našoj potrebi da unapred znamo od čega ćemo sutra strepiti. Kao da pravimo spisak za kupovinu, samo što umesto hleba i mleka beležimo: rat, nestašice, poskupljenja, oluje, bolesti, banke, osvete, obračune, iznude… Strah je postao roba široke potrošnje i, kao i svaka roba, najbolje se prodaje kada je sveža, preuveličana i stalno na akciji.

Bukti rat na Bliskom istoku, Zapad zateže sopstvene živce kao strune na violini pred pucanje, moćnici ponovo oštre svoje sablje, a mi, verni statisti istorije, vežbamo ulogu kolateralne štete. Plaše nas Trećim svetskim ratom, rušenjem poretka, praznim pumpama i još praznijim rafovima. Plaše nas cenama koje skaču kao da imaju sopstvenu volju, kao da su odlučile da napuste gravitaciju razuma.

Plaše nas neprijateljski raspoloženim komšijama, izborima, protivnicima, kreditima, astronomskim računima… Plaše nas sušama i poplavama, osušenim usevima, dronovima i raketama, frontovima koji nam se neumitno približavaju…Plaše nas i onim što ne znamo da imenujemo: eksplozijama na Suncu, nestankom interneta, nevidljivim hakerima koji će nam provaliti u živote kao u nezaključane stanove.

I onda, gotovo neprimetno, počinjemo da se plašimo i sopstvenih misli. Telefonskih razgovora. Rečenica koje još nismo ni stigli da izustimo… Pogleda kroz špijunku. Tišine iza vrata.

Strah više nije događaj. Strah je realnost.

U tom ambijentu, postajemo disciplinovani. Stajemo u redove pre nego što znamo zašto stojimo. Punimo rezervoare i ostave kao da će sutra nestati svet. Gledamo nasilje kao večernji program, slušamo agresiju kao pozadinsku muziku svakodnevice, usvajamo je kao akcenat sopstvenog govora. Navikavamo se na grubost, na galamu, na pretnju… I onda se čudimo što nas sopstvena stvarnost plaši.

Jer, paradoks je jednostavan: hranimo se nasiljem, ali gladujemo za sigurnošću.

Deca nam odrastaju uz prizore koji su nekada bili rezervisani za ratne izveštaje, a danas su sadržaji sa društvenih mreža, uz doručak. Agresivna vožnja više nije izuzetak nego stil. Agresivan vokabular više nije incident nego standard. Svet je postao bučan, oštar i brz… I onda se pitamo zašto nam srce lupa i kada nema razloga.

A možda ga ima.

Možda je strah, u svojoj osnovi, najstariji oblik pamćenja tela. Instinkt koji nas je održao. Ali ono što je nekada bio signal za opasnost, danas je postao sistem upravljanja. Strah se više ne javlja - on se proizvodi. Distribuira. Umnožava. Servira u udarnim terminima i prilagođava našim slabostima.

Upravljanje strahom je najtiša forma moći. Ne zahteva silu - dovoljno je da samo poverujemo. A verujemo u sve što vidimo i čujemo…Zato je pitanje koje ostaje neprijatno jednostavno: da li se zaista bojimo onoga što dolazi, ili onoga što nam je rečeno da dolazi?

Istina je manje dramatična, ali opasnija: svet jeste nestabilan. Ratovi postoje. Krize su realne. Nasilje nije fikcija. Ali, način na koji ih živimo - kao stalnu, neprekidnu pretnju - pretvara nas u sopstvene tamničare.

I tu, možda, leži jedina pobuna koja nam je preostala. Ne u poricanju stvarnosti, već u odbijanju da joj dopustimo da nam okupira svaku misao.

Ne u bežanju od straha, već u njegovom razotkrivanju.

Jer strah, kada ga pogledate pravo u oči, često spusti pogled.

Možda hrabrost danas više ne znači odsustvo straha. Možda znači sposobnost da živimo uprkos njemu, bez potrebe da ga svakodnevno hranimo, uvećavamo i delimo.

Možda znači da izađemo na prolećno sunce bez pitanja „šta ako“, da zagrizemo jabuku bez sumnje u otrov, da poverujemo, makar na trenutak, da život nije samo niz mogućih katastrofa. Jer čovek koji stalno čeka kraj sveta, prestaje da živi i pre nego što se on uopšte približi.

„Jedino čega treba da se bojimo jeste sam strah.“