Poslednji heroji komšiluka

Globalno bezumlje koje preti da će svakog dana biti sve bezumnije snažno pritiska svakodnevicu. Još snažnije je, međutim, pritiska kolotečina koja, kako sama reč kaže, teče, sve ukrug, nastojeći i ne uspevajući da uhvati sopstveni rep: konformizam ubrzano guta i poslednje tragove solidarnosti, dnevno-političko-medijska slika sveta reklamira odustajanje od istine, ljudi žive, putuju, trguju, zabavljaju se, ratuju, stradaju, pate, umiru, rađaju se...

O čemu da piše pisac u ovom tragičnom trenutku civilizacije kad je ta civilizacija, zapravo tragična od početka, sama već ispisala sve o sebi? No, pisac, kao svojevrsni pričač priča ima nasušnu potrebu da piše, odnosno da priča, ne bi li preživeo, tačnije, ne bi li odložio blisku smrt. Ili ne bi li smrt koja ga je već snašla preobrazio u život, običan, jednostavan život kojem je potrebno vrlo malo da bi bio dobar, svetao i lep. U svetlu ovih razmišljanja odlučih da ovde ispričam priču o sasvim običnim, jednostavnim ljudima iz mog komšiluka, o ljudima čije je postojanje bilo i ostalo podsetnik da svet može da bude daleko prijatnije mesto nego što ovih dana deluje. Ti ljudi su se zvali Nena i Đole.

Živeli su na drugom spratu zgrade u koju smo se doselili moj muž, ćerke i ja. Deca su tada imala vrlo, vrlo malo godina, a i muž i ja smo imali mnogo manje nego sada. Nena – lepa, niska, punačka ženica – imala je 13 mačaka, a Đole – visok, mršav i vedar čovek – imao je Nenu.

Upoznavanje – sada se toga sećam sa žaljenjem – nije bilo najprijatnije. Iz njihovog stana se po celoj zgradi širio jak mačji miris, da ne kažem smrad, a sa terase smo mogli da vidimo detalje prilično neurednog staništa po kojem su mačke vršljale kao prave gospodarice prostora.

Nena car

Osećali smo određeno podozrenje prema takvom komšiluku i prilično smo uporno odbijali ljubazne pozive na čašicu razgovora. Deca, međutim, nisu imala taj problem. Čim su se malo osamostalile, postale su redovne gošće Neninih i Đoletovih čajanki, na kojima se grickao domaći keks sa cimetom i mazilo sa mnogobrojnim ljubimcima. Osim toga, drugi sprat je bio niži od četvrtog, na kojem smo stanovali, pa su deca, ožednela od jurcanja po parku, tamo punila vodom svoje flašice. Ispod prozora njihove dnevne sobe rasla je trešnja na koju se moja mlađa ćerka penjala i mahala prestravljenoj Neni. Ova bi me onda zvala preko terase da brzo siđem, da skinem dete sa drveta, da joj kažem da se ne penje, da može da dođe da se igra sa mačkama... Spontano nastalo prijateljstvo proširilo se i na nas. Nenin špajz je postao mesto gde se uvek može pozajmiti ono što nedostaje da se ugoste iznenadni gosti, kod nje smo jedni drugima ostavljali ključeve od stana i poruke, sa njom sam volela da pričam o pokojnim roditeljima – njenim i mojim, koji su, tako se ispostavilo, bili veoma sličnih nazora i navika. Povremeno je imala običaj da mi donese teglicu sveže napravljenog pekmeza, a njen poseban specijalitet je bio komošio – začin od pečenog susama i soli koji će mi napraviti kada god to poželim. Zauzvrat, iz moje kuhinje je mogla da dobije samo zbirke poezije i pozivnice na promocije, posle kojih me je zvala telefonom da mi kaže koja ju je pesma rasplakala, koja razgalila, koja joj se najviše dopala.

S druge strane, Đole je klincima iz naše i okolnih zgrada držao besplatne časove matematike, a, budući da je bio meteorolog, pored rešenih zadataka, deca su od njega naručivala i duga topla leta za igru u parku. Kada bi mu se omakao neki kišni dan, rešenje, u vidu palačinki za sve, nudila je Nena.

I tako su se izlistavale šarene stranice ove komšijske bojanke koja budi nostalgiju. Izgleda da prošlost uvek deluje lepše od sadašnjosti. Onda je jednog dana Đole sasvim iznenada umro. Na radnom mestu, dok je pregovarao sa oblacima. Odrasli su bili tužni, a deca ljuta. Na kraju školske godine, svi su imali loše ocene iz matematike. No, kako to obično biva, život je išao dalje, uz nežna sećanja, prebrojavanje mačaka i zajedničko ispijanje čaja. Deca su rasla, mi, gle čuda, bili sve stariji, a i mačke su odlazile jedna po jedna. Na kraju je ostao samo Žuća – veliki žuti mačak koji je bio skoro potpuno slep, ali je zato umeo – ko to nije doživeo teško će poverovati – da, kada vidi Nenu, odmjauče jedno otegnuto maa(u)maaa.

Nena se sve teže kretala. Međutim, nije odustajala od odlaska na pijacu. U kolicima je vukla kupljene namirnice, a na putu do kuće se mnogo puta zaustavljala ne bi li porazgovarala sa komšijama. Poznavala je svako čeljade iz kraja. Ispred ulaznih vrata stana stavila je klupicu koju je za svaki Božić i Vaskrs presvlačila u novi šareni papir i ukrašavala prigodnim ukrasima. Klupa joj je služila da na nju sedne i tako, na miru, sa dna kolica iskopa ključeve od stana. A i komšije sa viših spratova su tu mogle da naprave pauzu na putu do kuće. Jednog jutra na zidu iznad klupe osvanuo je grafit: „Nena car!” Svi smo se složili sa ovom titulom!

Nevolja, trajna odlika našeg sveta

Nekoliko dana pošto je Žuća otputovao na onaj svet, preselila se i Nena. Umrla je kao i njeni roditelji – što bi naš narod rekao, u cipelama, gospodski. Jednostavno je zaspala. Na njenu sahranu došli su svi, bukvalno svi, stanari zgrade – i oni druželjubivi i oni koji se ni sa kim nisu družili, i oni odavno posvađani i oni nedavno doseljeni. Nebo je bilo vedro, a sunce blago. Kao da je Đole umešao prste.

Bliskost među komšijama, karakteristična za našu narodnu tradiciju, danas nije baš uobičajena. Komšijski suživot uglavnom se svodi na pristojnu udaljenost, nezainteresovanost i suštinsku otuđenost. Sasvim nalik na opšte društveno stanje. Buđenje solidarnosti obično je povezano sa nekom nevoljom, kao što je bilo bombardovanje Srbije 1999. godine ili kao što su zajedničke odbrane parkova i zelenih površina. Ipak, ako se vratimo na početak ove priče, shvatićemo da je nevolja trajna odlika našeg sveta, te da ćemo, po svemu sudeći, sve više, a ne sve manje, biti potrebni jedni drugima.

A ideja da napišem priču o poslednjim herojima (mog) komšiluka rodila se pre nekoliko dana kada me je ispred ulaza u zgradu zaustavila sasvim nepoznata žena. Pitala me je da li slučajno znam gde je ona simpatična komšinica kojoj ne zna ime, ali bila je tako ljubazna i uvek su lepo razgovarale kada bi se srele. Iznenadila se kada sam joj rekla da je umrla prošle godine. Kao da takvi ljudi ne mogu da umru. Na ostareloj i odebljaloj trešnji, onoj istoj na koju se penjala moja ćerka, sedela je velika sivo-crna mačka, slepa na jedno oko.