Последњи хероји комшилука
Блискост међу комшијама, карактеристична за нашу народну традицију, данас није баш уобичајена. Комшијски суживот углавном се своди на пристојну удаљеност, незаинтересованост и суштинску отуђеност. Сасвим налик на опште друштвено стање. Буђење солидарности обично је повезано са неком невољом
Глобално безумље које прети да ће сваког дана бити све безумније снажно притиска свакодневицу. Још снажније је, међутим, притиска колотечина која, како сама реч каже, тече, све укруг, настојећи и не успевајући да ухвати сопствени реп: конформизам убрзано гута и последње трагове солидарности, дневно-политичко-медијска слика света рекламира одустајање од истине, људи живе, путују, тргују, забављају се, ратују, страдају, пате, умиру, рађају се...
О чему да пише писац у овом трагичном тренутку цивилизације кад је та цивилизација, заправо трагична од почетка, сама већ исписала све о себи? Но, писац, као својеврсни причач прича има насушну потребу да пише, односно да прича, не би ли преживео, тачније, не би ли одложио блиску смрт. Или не би ли смрт која га је већ снашла преобразио у живот, обичан, једноставан живот којем је потребно врло мало да би био добар, светао и леп. У светлу ових размишљања одлучих да овде испричам причу о сасвим обичним, једноставним људима из мог комшилука, о људима чије је постојање било и остало подсетник да свет може да буде далеко пријатније место него што ових дана делује. Ти људи су се звали Нена и Ђоле.
Живели су на другом спрату зграде у коју смо се доселили мој муж, ћерке и ја. Деца су тада имала врло, врло мало година, а и муж и ја смо имали много мање него сада. Нена – лепа, ниска, пуначка женица – имала је 13 мачака, а Ђоле – висок, мршав и ведар човек – имао је Нену.
Упознавање – сада се тога сећам са жаљењем – није било најпријатније. Из њиховог стана се по целој згради ширио јак мачји мирис, да не кажем смрад, а са терасе смо могли да видимо детаље прилично неуредног станишта по којем су мачке вршљале као праве господарице простора.
Нена цар
Осећали смо одређено подозрење према таквом комшилуку и прилично смо упорно одбијали љубазне позиве на чашицу разговора. Деца, међутим, нису имала тај проблем. Чим су се мало осамосталиле, постале су редовне гошће Нениних и Ђолетових чајанки, на којима се грицкао домаћи кекс са циметом и мазило са многобројним љубимцима. Осим тога, други спрат је био нижи од четвртог, на којем смо становали, па су деца, ожеднела од јурцања по парку, тамо пунила водом своје флашице. Испод прозора њихове дневне собе расла је трешња на коју се моја млађа ћерка пењала и махала престрављеној Нени. Ова би ме онда звала преко терасе да брзо сиђем, да скинем дете са дрвета, да јој кажем да се не пење, да може да дође да се игра са мачкама... Спонтано настало пријатељство проширило се и на нас. Ненин шпајз је постао место где се увек може позајмити оно што недостаје да се угосте изненадни гости, код ње смо једни другима остављали кључеве од стана и поруке, са њом сам волела да причам о покојним родитељима – њеним и мојим, који су, тако се испоставило, били веома сличних назора и навика. Повремено је имала обичај да ми донесе теглицу свеже направљеног пекмеза, а њен посебан специјалитет је био комошио – зачин од печеног сусама и соли који ће ми направити када год то пожелим. Заузврат, из моје кухиње је могла да добије само збирке поезије и позивнице на промоције, после којих ме је звала телефоном да ми каже која ју је песма расплакала, која разгалила, која јој се највише допала.
С друге стране, Ђоле је клинцима из наше и околних зграда држао бесплатне часове математике, а, будући да је био метеоролог, поред решених задатака, деца су од њега наручивала и дуга топла лета за игру у парку. Када би му се омакао неки кишни дан, решење, у виду палачинки за све, нудила је Нена.
И тако су се излиставале шарене странице ове комшијске бојанке која буди носталгију. Изгледа да прошлост увек делује лепше од садашњости. Онда је једног дана Ђоле сасвим изненада умро. На радном месту, док је преговарао са облацима. Одрасли су били тужни, а деца љута. На крају школске године, сви су имали лоше оцене из математике. Но, како то обично бива, живот је ишао даље, уз нежна сећања, пребројавање мачака и заједничко испијање чаја. Деца су расла, ми, гле чуда, били све старији, а и мачке су одлазиле једна по једна. На крају је остао само Жућа – велики жути мачак који је био скоро потпуно слеп, али је зато умео – ко то није доживео тешко ће поверовати – да, када види Нену, одмјауче једно отегнуто маа(у)мааа.
Нена се све теже кретала. Међутим, није одустајала од одласка на пијацу. У колицима је вукла купљене намирнице, а на путу до куће се много пута заустављала не би ли поразговарала са комшијама. Познавала је свако чељаде из краја. Испред улазних врата стана ставила је клупицу коју је за сваки Божић и Васкрс пресвлачила у нови шарени папир и украшавала пригодним украсима. Клупа јој је служила да на њу седне и тако, на миру, са дна колица ископа кључеве од стана. А и комшије са виших спратова су ту могле да направе паузу на путу до куће. Једног јутра на зиду изнад клупе освануо је графит: „Нена цар!” Сви смо се сложили са овом титулом!
Невоља, трајна одлика нашег света
Неколико дана пошто је Жућа отпутовао на онај свет, преселила се и Нена. Умрла је као и њени родитељи – што би наш народ рекао, у ципелама, господски. Једноставно је заспала. На њену сахрану дошли су сви, буквално сви, станари зграде – и они дружељубиви и они који се ни са ким нису дружили, и они одавно посвађани и они недавно досељени. Небо је било ведро, а сунце благо. Као да је Ђоле умешао прсте.
Блискост међу комшијама, карактеристична за нашу народну традицију, данас није баш уобичајена. Комшијски суживот углавном се своди на пристојну удаљеност, незаинтересованост и суштинску отуђеност. Сасвим налик на опште друштвено стање. Буђење солидарности обично је повезано са неком невољом, као што је било бомбардовање Србије 1999. године или као што су заједничке одбране паркова и зелених површина. Ипак, ако се вратимо на почетак ове приче, схватићемо да је невоља трајна одлика нашег света, те да ћемо, по свему судећи, све више, а не све мање, бити потребни једни другима.
А идеја да напишем причу о последњим херојима (мог) комшилука родила се пре неколико дана када ме је испред улаза у зграду зауставила сасвим непозната жена. Питала ме је да ли случајно знам где је она симпатична комшиница којој не зна име, али била је тако љубазна и увек су лепо разговарале када би се среле. Изненадила се када сам јој рекла да је умрла прошле године. Као да такви људи не могу да умру. На остарелој и одебљалој трешњи, оној истој на коју се пењала моја ћерка, седела је велика сиво-црна мачка, слепа на једно око.
