Skice iz Atine

U Atini, metro nije samo prevozno sredstvo, već i putovanje kroz vreme, mesto gde se prošlost i sadašnjost susreću na svakom koraku.

U retko kom gradu na svetu svakodnevna vožnja metroom podseća na obilazak arheološkog muzeja. U Atini, to je gotovo uobičajeno iskustvo, jer su mnoge stanice izgrađene direktno iznad ostataka antičkog grada.

Izgradnja savremenog metroa počela je 1992. godine, ali njegova priča počinje mnogo ranije, još 1869, kada je otvorena prva linija nadzemnog voza između Pireja i centra. Nove linije 2 i 3 puštene su u rad 2000. godine, pred Letnje olimpijske igre 2004, kada je grad doživeo veliku transformaciju.

Tokom radova na atinskom metrou otkrivena su brojna arheološka nalazišta, pa se danas s razlogom naziva „najdužim podzemnim muzejom na svetu”. Putnici tako svakodnevno prolaze pored antičkih puteva, rimskih vodovoda i predmeta koji su prastanovnici grada koristili pre mnogo vekova.

Sintagma – slojevi 2000 godina istorije

Najimpresivniji ostaci nalaze se na stanici Sintagma, gde se u samom metrou nalazi mali arheološki muzej. Tokom izgradnje, otkriveni su deseci hiljada artefakata, od posuda i statua, do ostataka puteva i grobnica. Posebno upečatljiv je vertikalni presek tla, izložen iza stakla, koji jasno prikazuje slojeve od antičkog do vizantijskog perioda. Putnici tako, čekajući voz, gledaju u više od dve hiljade godina istorije.

Monastiraki – koraci iznad drevne reke

Stanica Monastiraki otkriva kako su se priroda i grad preplitali kroz vekove. Tokom radova pronađeni su ostaci reke Eridanos, nekadašnjeg vodotoka antičke Atine. Danas se kroz stakleni pod mogu videti deo njenog korita i kameni zidovi koji su regulisali tok vode. Uz to, otkriveni su i tragovi kuća, keramika i predmeti iz svakodnevnog života, od kojih je deo izložen u stanici.

Akropoli – galerija pod zemljom

Stanica Akropoli osmišljena je kao prava izložbena galerija. Putnike dočekuju replike karijatida iz Erehtiona na Akropolju, dok su u vitrinama izložene brojne amfore, posude i predmeti koji svedoče o svakodnevnom životu antičkih Atinjana.

Silazak gusenica među svet

Svake godine, početkom proleća, dok se Atina tek budi iz blage mediteranske zime, na stazama u parkovima, po dvorištima i pločama od kojih su sačinjeni trotoari, mogu se videti dugačke kolone spojenih gusenica, koje se kreću u savršeno organizovanim linijama, poput malih karavana. Za mnoge turiste to je iznenađenje, ali za stanovnike i biologe dobro poznat sezonski fenomen.

Reč je o gusenicama vrste Thaumetopoea pityocampa, koje upravo u martu silaze sa četinara kako bi završile važnu fazu svog životnog ciklusa.

Ove gusenice žive gotovo isključivo na borovima, kojih u Atini i širom Grčke ima u izobilju. Tokom zime formiraju prepoznatljiva bela, svilena gnezda na granama, u kojima provode hladnije mesece hraneći se iglicama drveta. Kada temperature počnu da rastu, obično krajem februara ili u martu, gusenice napuštaju krošnje i u dugim procesijama se spuštaju niz stabla.

Upravo po tom karakterističnom načinu kretanja u koloni, kao mala „četa”, dobile su i ime „borov četnjak” ili „procesionar”.

Kreću se jedna iza druge, često glavom dodirujući gusenicu ispred sebe, stvarajući pokretni lanac koji može da bude dugačak i nekoliko metara. Ova strategija pomaže im da ostanu zajedno dok traže pogodno mesto u zemlji gde će se zakopati i pretvoriti u lutke. Nakon nekoliko meseci iz njih će se razviti noćni leptiri.

Iako prizor može da deluje gotovo simpatično, stručnjaci upozoravaju da kontakt sa ovim gusenicama treba izbegavati. Njihovo telo prekriveno je sitnim otrovnim dlačicama koje kod ljudi mogu da izazovu iritaciju kože, svrab ili alergijske reakcije. Posebno su opasne za pse koji ih iz radoznalosti njuškaju ili pokušavaju da ih pojedu.

Ovaj fenomen je posebno primetan u četvrtima Atine koje imaju mnogo borova, poput Agie Paraskevi, Kifisije ili parkova oko brda Likavitos.

Toplija klima omogućava gusenicama da lakše prežive zimu i produže sezonu razvoja, pa se njihov „marš” danas može videti i u područjima gde ranije nisu bile prisutne.

Razmažene lutalice

Na pločnicima, po dvorištima, između kafanskih stolova, u buticima i uskim uličicama starih kvartova, nezaobilazan prizor, koji gotovo svaki posetilac Atine brzo primeti, su mačke. One su prisutne na svakom koraku i u svim delovima grada. Od taverni, gde se muvaju ispod stolova, preko zidina antičkih ruševina do automobila, gde spavaju sklupčane na toplim haubama. Procenjeno je da u Grčkoj žive milioni mačaka lutalica, a u samoj prestonici, one su postale sastavni deo urbanog pejzaža.

Neke su potpuno divlje i plašljive, dok druge uživaju u nekoj vrsti tihog saveza sa ljudima. Stanari zgrada često im ostavljaju činije sa vodom i hranom pored ulaza, dok penzioneri i prodavci u komšiluku redovno brinu i razmenjuju utiske o „svojim” mačkama. Čak su i restorani navikli na njihove diskretne posete, pa je osoblje prestalo da ih tera.

Ova bliska koegzistencija ima duboke korene. Još od antičkih vremena mačke su u mediteranskim zemljama cenjene zbog svoje sposobnosti da drže pod kontrolom miševe i pacove, naročito u lukama i skladištima hrane. U toploj klimi, gde zima retko predstavlja ozbiljnu pretnju, populacija mačaka lutalica se lako održava brojnom tokom cele godine.

Grčke mačke su deo svakodnevice grada, tihi i gipki stanovnici trgova, dvorišta i terasa. Izležavaju se na suncu, a turisti ih često fotografišu, tvrdeći da su upravo te opuštene, pomalo aristokratske razmažene mačke, jedan od simbola mediteranskog života.

Tvrdoglavi bor

Na prvi pogled to je samo još jedno drvo na gradskom kružnom toku. Ali bor na krugu Idra, u severnom atinskom kvartu Agia Paraskevi, usred asfalta i saobraćajne vreve, zapravo je mali simbol upornosti, biljka koja već godinama prkosi gradu koji se stalno menja.

Usred asfalta koji okružuje cvetno ostrvo, gotovo na samoj sredini puta, ovaj bor stoji kao uspravni i uporni svedok života u grčkoj prestonici. Toliko je na nezgodnom mestu da su nadležni morali da postave i saobraćajni znak ispred njega, kako bi vozače upozorili na prepreku na putu.

Automobili i autobusi ga svakodnevno obilaze dok ulaze u kružni tok, skreću iza njega i nastavljaju dalje, često na svega nekoliko centimetara od njegovog stabla.

Asfalt je godinama polako stezao i prostor oko njegovog korena, dok su iznad krošnje razvučene električne žice. Zbog njih je drvo više puta moralo da bude orezano, pa mu je krošnja izgubila svoj prirodni oblik. Neke grane su potpuno uklonjene, druge skraćene, ali bor i dalje pokušava da raste, da pronađe svoj put ka suncu.

Njegova kora je gruba i izbrazdana, kao da beleži sve te godine borbe sa vetrom, prašinom i saobraćajem koji ne prestaje. Ipak, uprkos svemu, krošnja je i dalje zelena, puna iglica i šišarki, kao mali komad prirode koji tvrdoglavo opstaje usred betona.

Možda je najzanimljivije to što, iako stoji praktično na sred puta, nikome ne pada na pamet da ga poseče. Umesto toga, grad se nekako prilagodio njemu: postavljen je znak, vozači su naučili da ga zaobiđu, a bor je ostao na svom mestu, kao tihi čuvar kružnog toka. U gradu koji se neprestano menja, on je postao mala, neplanirana znamenitost. Dokaz da ponekad i priroda ume da zadrži poslednju reč.