Krajišnik i cimer Branka Ćopića

Sve što dvadeset godina radim u svojoj profesiji, radim da bih stekao iskustvo, znanje i sposobnost da prenesem krajiški duh i pamet. Kad-tad, snimiću ep o Krajini. Ep o Krajišniku. Krajišnik je prvo i poslednje što vidiš, kad dolaziš sa zapada ili kad na zapad odlaziš. Zaslužio je posvetu.

Ovako priča glumac Stefan Bundalo, rođen u Gradišci 4. marta 1988. godine, zato što u tadašnjoj Bosanskoj, a sada Kozarskoj Dubici, nije bilo porodilišta.

Zbog toga, rodno mesto i zavičaj za Stefana nisu isto. Odrastao je u gradiću sa 20.000 stanovnika, pored Une, koja ga je oduvek inspirisala, a u amaterskom studiju „Artist” zavoleo glumu. Po završetku gimnazije u Kozarskoj Dubici, upisao je glumu na Akademiji umetnosti „Alfa” Univerziteta i diplomirao u klasi Nebojše Dugalića.

Prvu, značajnu ulogu odigrao je novembra 2008. godine, na sceni Narodnog pozorišta, u predstavi „Figarova ženidba i razvod” koju je režirao Slobodan Unkovski. Na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Pozorišta „Boško Buha”, Narodnog pozorišta i drugih teatarskih kuća, nizale su se potom predstave „Nova Stradija”, „Otelo”, „Gospođica”, „Unosno mesto”, „San letnje noći”, „Ukalupljivanje”, „Noćna straža”, „Pitam se, pitam, koliko sam bitan”, „Homo Faber”, „Valcer poručnika Nidrigena”, „Ubistva u Orijent ekspresu”, „Aladin”, „Cigani lete u nebo”…

Geografija oblikuje čoveka

Bundale potiču iz Hašana, znamenitog sela ispod planine Grmeč, iz prvog komšiluka Branka Ćopića. Nadaleko je poznat Trivun Bundalo, vojvoda u bosanskom ustanku (1875–78) koji je vojevao zajedno s Brankovim dedom Radom i ocem Vidom.

„Geografija oblikuje čoveka. Stotine godina grmečkog vetra je produvalo glave mojih prababa i pradedova, i huk tog vetra kroz naše lude glave je jedna od konstanti u našim životima,” objašnjava za „Magazin” svoje poreklo ovaj Krajišnik s prebivalištem i radnim mestom u Beogradu.

Priznaje da se pita ima li pravo da oseća išta drugo osim ponosa i prkosa što ih ti vetrovi nisu oterali. – S dogodovštinama junaka Ćopićevih romana sam se sreo kada i sa slovima. U moju dečju sobu su moji pametni roditelji stavili celu kućnu biblioteku umesto televizora. I narandžasta zbirka Branka Ćopića mi je zamenila igrice i televizor. Branko mi je bio cimer. Bar na papiru – priča naš sagovornik.

Kada su Krajišnici 1995. u dugim kolonama krenuli u izbeglištvo, Ilija Bundalo, Stefanov rođak je u prikolici „renoa 4”, zajedno s buretom rakije, babinom šarenom torbom za brašno, povezao i spomenik Branka Ćopića. Putovao je tako Brančilo s Bundalom čak do Beograda, boravio u izbegličkim centrima, pa se vratio u Srpsku, zauzeo mesto ispred pilane Ilije Bundala, u Maglajanima kod Laktaša da bi, pre desetak godina, zastao na bronzanoj straži ispred Narodne biblioteke u Banjaluci. Tu je i sada.

Prema istraživanju etnologa Milana Karanovića, Bundale u Hašanima i Podgrmeču nekada su se prezivale Brundale. Da li biste sadašnje prezime menjali za davnašnje, pitamo Stefana koji je u svet glume ušao tumačeći likove popularnog pisca, komšije i zemljaka:

„Bundale i dalje brundaju. Ne bih dao sadašnje prezime ni za vagon čvaraka, šleper sarme, reku vina”, odgovara on i nastavlja priču, o Branku, i Brankovim likovima, kao večitoj inspiraciji, o svojoj nepresušnoj želji da se poistoveti, po hrabrosti, s Nikoletinom Bursaćem. I na prijemnom ispitu u Beogradu Stefan je oživeo duh Branka Ćopića. „Poneki deo svakog Brankovog lika je zapisan u meni, svi su sklopili poneki deo mene, i dalje me sklapaju. Verujem da je moja interpretacija Brankove pesme ʼMala moja iz Bosanske Krupeʼ bila presudna da ispoljim svoj talenat za glumu. Predrag Ejdus, član komisije, na prijemnom ispitu me privoleo da pevam. I ja otpev’o”, seća se.

U studentskim danima, 2007. u predstavi „Magareće godine” u produkciji Narodnog pozorišta Republike Srpske i Doma kulture Kozarska Dubica, tumačio je lik Branka Ćopića.

Stefan je na Uni, u Kozarskoj Dubici naučio da pliva, peva, mašta i voli. Toj bisernoj reci njegovi sinovi se najviše raduju, posebno leti, na odmoru kod deda i bake: „Ne volim deci da pričam o Dubici, ja ih dovedem kad god mogu, pa nek sami imaju svoje viđenje i utisak”.

Stefanova mama Mirjana je ekonomista, a otac Perica doktor pravnik nauka, bivši ministar policije i poslanik u Skupštini Republike Srpske. Roditelji i starija sestra Vesna ovom glumcu su najveća podrška.

„Kad bi svako dete imalo bar deset odsto ljubavi i razumevanja roditelja kao ja od svojih, ovaj svet bio bi divno mesto”, uveren je Stefan.

Posebno lepe reči ima za sestru, od koje je naučio sve o muzici, od Rahmanjinova do brazilskog hevi-metal benda „Sepultura”:

„Naučila me je da čitam note, pa tek onda slova. Ona svira harmoniku od 120 basova, dušu joj vadi. Zahvaljujući njoj znao sam sve dobre bendove, svu dobru muziku. Dozvolila mi je da se družim s njenim starijim drugaricama, ali da budem ljubazan. Moja sestra je jedan car. I nedostaje mi”.

Bio je Stefan i perspektivni učenik španske klasične gitare, kao i njegov stariji sin sada. Bio je i vatreni rukometaš, ljubitelj književnosti…

Zato godišnji odmor, slobodno vreme, vikende, školski raspust najčešće provodi u zavičaju. Boravak u Dubici za Stefana je izvor nove energije i nadahnuća.

U pozorištu i na filmu tumači uloge različitih likova, često veoma suprotnog karaktera.

„Upravo u toj raznolikosti uživam. Izazovna je mogućnost istraživanja granice ljudskog karaktera. Svakom sledećom ulogom vidim da su granice sve šire i tome se svaki put radujem”, kaže naš sagovornik.

Prvi put na ekranu 2003. godine

Na televizijskim ekranima, Stefan Bundalo prvi put se pojavio 2003. godine u humorističnoj seriji „Bez pardona”. Od tada je igrao u mnogim filmovima i TV serijama: „Mi nismo anđeli”, „Dečak koji je bio suviše nevin”, „Neke druge priče”, „Neprijatelj,” „Pevaj, brate”, „Crna Zorica,” „Mali Budo,” „Top je bio vreo,” „Urgentni centar,” „Nebo iznad nas”, „Nemanjići”, „Mama i tata se igraju rata,” „Lihvar,” „Azbuka našeg života”…

Kakva je razlika između filma i pozorišta, pitamo: „Film je masovniji medij, pa je zato publici zanimljiviji, ali pozorište nosi tu nepredvidivost i trenutno uzbuđenje na sceni”, odgovara Stefan.

Ali on ima i svoju teoriju o glumcima:

„Glumac je glumac i kad je sam u sobi, kada igra pred jednom osobom, i kad je pred hiljadu ljudi. Nema tu razlike. Ako si glumac do kraja, svejedno je gde si.”

Poruka sinovima

Bundalo otkriva i da je njegova najčešća poruka sinovima u dokolici, kada se dohvate igrica: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci”.

Sač je spreman

Kada stigne roditeljima u posetu s porodicom, posle dugog puta i gužvi na granici, Stefan priznaje da ga najviše obraduje rečenica: „Sač je spreman”. Tada, kaže, na sve probleme zaboravi.

Na pitanje da li bi, da nije glumac, možda bio skeledžija na Uni, uzgajivač voća u Novoselcima, proizvođač vina i rakije, ili muzičar, ima spreman odgovor:

„Da nisam glumac, bio bih isti kao i dosad. Nikad nisam bio samo glumac, uvek sam ja još nešto. Da nisam glumac, ne bih bio kompletan, ali sreća mi ne zavisi od profesije. Ima mnogo života van posla i poziva.”