Крајишник и цимер Бранка Ћопића

Све што двадесет година радим у својој професији, радим да бих стекао искуство, знање и способност да пренесем крајишки дух и памет. Кад-тад, снимићу еп о Крајини. Еп о Крајишнику. Крајишник је прво и последње што видиш, кад долазиш са запада или кад на запад одлазиш. Заслужио је посвету.

Овако прича глумац Стефан Бундало, рођен у Градишци 4. марта 1988. године, зато што у тадашњој Босанској, а сада Козарској Дубици, није било породилишта.

Због тога, родно место и завичај за Стефана нису исто. Одрастао је у градићу са 20.000 становника, поред Уне, која га је одувек инспирисала, а у аматерском студију „Артист” заволео глуму. По завршетку гимназије у Козарској Дубици, уписао је глуму на Академији уметности „Алфа” Универзитета и дипломирао у класи Небојше Дугалића.

Прву, значајну улогу одиграо је новембра 2008. године, на сцени Народног позоришта, у представи „Фигарова женидба и развод” коју је режирао Слободан Унковски. На сценама Југословенског драмског позоришта, Атељеа 212, Позоришта „Бошко Буха”, Народног позоришта и других театарских кућа, низале су се потом представе „Нова Страдија”, „Отело”, „Госпођица”, „Уносно место”, „Сан летње ноћи”, „Укалупљивање”, „Ноћна стража”, „Питам се, питам, колико сам битан”, „Хомо Фабер”, „Валцер поручника Нидригена”, „Убиства у Оријент експресу”, „Аладин”, „Цигани лете у небо”…

Географија обликује човека

Бундале потичу из Хашана, знаменитог села испод планине Грмеч, из првог комшилука Бранка Ћопића. Надалеко је познат Тривун Бундало, војвода у босанском устанку (1875–78) који је војевао заједно с Бранковим дедом Радом и оцем Видом.

„Географија обликује човека. Стотине година грмечког ветра је продувало главе мојих прабаба и прадедова, и хук тог ветра кроз наше луде главе је једна од константи у нашим животима,” објашњава за „Магазин” своје порекло овај Крајишник с пребивалиштем и радним местом у Београду.

Признаје да се пита има ли право да осећа ишта друго осим поноса и пркоса што их ти ветрови нису отерали. – С догодовштинама јунака Ћопићевих романа сам се срео када и са словима. У моју дечју собу су моји паметни родитељи ставили целу кућну библиотеку уместо телевизора. И наранџаста збирка Бранка Ћопића ми је заменила игрице и телевизор. Бранко ми је био цимер. Бар на папиру – прича наш саговорник.

Када су Крајишници 1995. у дугим колонама кренули у избеглиштво, Илија Бундало, Стефанов рођак је у приколици „реноа 4”, заједно с буретом ракије, бабином шареном торбом за брашно, повезао и споменик Бранка Ћопића. Путовао је тако Бранчило с Бундалом чак до Београда, боравио у избегличким центрима, па се вратио у Српску, заузео место испред пилане Илије Бундала, у Маглајанима код Лакташа да би, пре десетак година, застао на бронзаној стражи испред Народне библиотеке у Бањалуци. Ту је и сада.

Према истраживању етнолога Милана Карановића, Бундале у Хашанима и Подгрмечу некада су се презивале Брундале. Да ли бисте садашње презиме мењали за давнашње, питамо Стефана који је у свет глуме ушао тумачећи ликове популарног писца, комшије и земљака:

„Бундале и даље брундају. Не бих дао садашње презиме ни за вагон чварака, шлепер сарме, реку вина”, одговара он и наставља причу, о Бранку, и Бранковим ликовима, као вечитој инспирацији, о својој непресушној жељи да се поистовети, по храбрости, с Николетином Бурсаћем. И на пријемном испиту у Београду Стефан је оживео дух Бранка Ћопића. „Понеки део сваког Бранковог лика је записан у мени, сви су склопили понеки део мене, и даље ме склапају. Верујем да је моја интерпретација Бранкове песме ʼМала моја из Босанске Крупеʼ била пресудна да испољим свој таленат за глуму. Предраг Ејдус, члан комисије, на пријемном испиту ме приволео да певам. И ја отпев’о”, сећа се.

У студентским данима, 2007. у представи „Магареће године” у продукцији Народног позоришта Републике Српске и Дома културе Козарска Дубица, тумачио је лик Бранка Ћопића.

Стефан је на Уни, у Козарској Дубици научио да плива, пева, машта и воли. Тој бисерној реци његови синови се највише радују, посебно лети, на одмору код деда и баке: „Не волим деци да причам о Дубици, ја их доведем кад год могу, па нек сами имају своје виђење и утисак”.

Стефанова мама Мирјана је економиста, а отац Перица доктор правник наука, бивши министар полиције и посланик у Скупштини Републике Српске. Родитељи и старија сестра Весна овом глумцу су највећа подршка.

„Кад би свако дете имало бар десет одсто љубави и разумевања родитеља као ја од својих, овај свет био би дивно место”, уверен је Стефан.

Посебно лепе речи има за сестру, од које је научио све о музици, од Рахмањинова до бразилског хеви-метал бенда „Сепултура”:

„Научила ме је да читам ноте, па тек онда слова. Она свира хармонику од 120 басова, душу јој вади. Захваљујући њој знао сам све добре бендове, сву добру музику. Дозволила ми је да се дружим с њеним старијим другарицама, али да будем љубазан. Моја сестра је један цар. И недостаје ми”.

Био је Стефан и перспективни ученик шпанске класичне гитаре, као и његов старији син сада. Био је и ватрени рукометаш, љубитељ књижевности…

Зато годишњи одмор, слободно време, викенде, школски распуст најчешће проводи у завичају. Боравак у Дубици за Стефана је извор нове енергије и надахнућа.

У позоришту и на филму тумачи улоге различитих ликова, често веома супротног карактера.

„Управо у тој разноликости уживам. Изазовна је могућност истраживања границе људског карактера. Сваком следећом улогом видим да су границе све шире и томе се сваки пут радујем”, каже наш саговорник.

Први пут на екрану 2003. године

На телевизијским екранима, Стефан Бундало први пут се појавио 2003. године у хумористичној серији „Без пардона”. Од тада је играо у многим филмовима и ТВ серијама: „Ми нисмо анђели”, „Дечак који је био сувише невин”, „Неке друге приче”, „Непријатељ,” „Певај, брате”, „Црна Зорица,” „Мали Будо,” „Топ је био врео,” „Ургентни центар,” „Небо изнад нас”, „Немањићи”, „Мама и тата се играју рата,” „Лихвар,” „Азбука нашег живота”…

Каква је разлика између филма и позоришта, питамо: „Филм је масовнији медиј, па је зато публици занимљивији, али позориште носи ту непредвидивост и тренутно узбуђење на сцени”, одговара Стефан.

Али он има и своју теорију о глумцима:

„Глумац је глумац и кад је сам у соби, када игра пред једном особом, и кад је пред хиљаду људи. Нема ту разлике. Ако си глумац до краја, свеједно је где си.”

Порука синовима

Бундало открива и да је његова најчешћа порука синовима у доколици, када се дохвате игрица: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци”.

Сач је спреман

Када стигне родитељима у посету с породицом, после дугог пута и гужви на граници, Стефан признаје да га највише обрадује реченица: „Сач је спреман”. Тада, каже, на све проблеме заборави.

На питање да ли би, да није глумац, можда био скелеџија на Уни, узгајивач воћа у Новоселцима, произвођач вина и ракије, или музичар, има спреман одговор:

„Да нисам глумац, био бих исти као и досад. Никад нисам био само глумац, увек сам ја још нешто. Да нисам глумац, не бих био комплетан, али срећа ми не зависи од професије. Има много живота ван посла и позива.”