Svetski putnik iz ravnog Banata

Mogao je Zoran Ilijašev da živi u velikim gradovima, mogao je da bude i stanovnik svetskih metropola, ali se opredelio za svoje selo Botoš, nadomak Zrenjanina. Tamo ga svi poznaju i svi ga hvale, jer odavno nisu imali meštanina koji je toliko privržen svom mestu. Njegovom inicijativom mnogo toga izgrađeno, obnovljeno, što se za selo čulo i van zrenjaninskog atara. Sada imaju kvalitetnije ulično svetlo, a dovršena je izgradnja zabavišta, osnovne škole, Centra za aktivnost građana...

Kad je apsolvirao na beogradskom Pravnom fakultetu, odlučio je da se vrati u selo i da se na porodičnom imanju posveti poljoprivredi. Roditelji, Vida i Vojislav, proveli su ovde radni vek kao seoski učitelji. Zoran je, najpre, zavoleo knjige. Toliko mnogo da je, malo po malo, poželeo da ima i svoju biblioteku.

Talentovan sportista

– Pre pet decenija učiteljski stan mojih roditelja bio je u neposrednoj blizini seoske biblioteke. Svaki čas sam trčkarao u biblioteku, jer su me lepo poređane i raznovrsne knjige prosto mamile– priseća se davnih godina. – Počeo sam da dobijam knjige, ali i da ih kupujem, tako da ih sada u svojoj biblioteci imam oko 4.000. I, da odmah razjasnimo: sve sam ih pročitao. Neke za dan, a druge, kao „Rat i mir”, za četiri dana.

Kako u svom domu više nije bilo mesta za knjige, kupio je seosku kuću i tu smestio biblioteku. Posebno interesovanje pokazuje za monografije o selima kojih ima oko 700, a obožava i publikacije o sportu, pre svega o fudbalskim klubovima. U biblioteci ima oko 500 takvih knjiga. I sam je decenijama važio za talentovanog sportistu, nastupajući u dresu svog mesta. Po ceo dan je u Mesnoj zajednici, čiji je sekretar, iznova tražeći način kako da pomogne selu. Voli selo i knjige, ali voli i da putuje. Do sada je, autobusom, prokrstario mnoge zemlje. Što bi njegovi prijatelji i meštani rekli: svetski putnik iz ravnog Banata. Posebno su ga interesovali muzeji i fudbalski stadioni s kojih je doneo mnoštvo fotografija.

Dok šetamo ulicama, svi ga pozdravljaju. Neko pita za savet, neko za nove turističke manifestacije, druge zanima ono što je od značaja za budućnost Botoša.

Iskustva iz Evrope

– Ne zato što su „moji”, nego je zaista tako: ljudi su ovde vredni, druželjubivi i uvek od akcije – hvali svoje sugrađane. – Posvetio sam se selu i životu u njemu, i nikad se zbog toga nisam pokajao. Dugo sam, aktivno, igrao fudbal u seoskom klubu „Omladinac”, a kao sportski radnik silno vreme sam ostavio u ženskom stonoteniskom, rvačkom i drugim klubovima.

Putovao je Evropom, upijajući iskustva razvijenih zemalja o razvoju sela. Sve što je mogao, što su uslovi i finansije dozvoljavali, primenio je i u Botošu koji je prvo selo u Srbiji kao potpisnik deklaracije o očuvanju biodiverziteta na planeti Zemlji. Priključio se i aktivistima koji nastoje da očuvaju područje oko reke Save i Tamiša, organizovao etno festivale u selu. Za sve to je trebalo mnogo angažovanja, strpljenja, upornosti, rečju – trebalo je dati celog sebe.

– Drugačije ne može, niti se nadajte uspehu ako se potpuno ne angažujete – prenosi svoja iskustva.

U Botošu će vam reći da je Zoran jedan od inicijatora okupljanja sela u lokalnu akcionu grupu koja područjem gravitiraju ka reci Tamiš i kanalu Dunav–Tisa–Dunav. Kad nije u Mesnoj zajednici, vreme provodi u voćnjaku. Zasadio je 150 sadnica dunje i 30 kajsije. Na privrženost selu plodni i ravni Banat odužiće mu se bogatim rodom.

PIŠE KNjIGU O SELU

Vredan je Zoran i u prikupljanju arhivske građe o selu. Napisao je monografiju o lokalnom fudbalskom klubu „Omladinac”, a u pripremi je i knjiga „50 godina Mesne zajednice Botoš”. Što se fudbalskog kluba tiče, bio je njegov predsednik, trener, ekonom i sekretar punih 25 godina.