Светски путник из равног Баната

Могао је Зоран Илијашев да живи у великим градовима, могао је да буде и становник светских метропола, али се определио за своје село Ботош, надомак Зрењанина. Тамо га сви познају и сви га хвале, јер одавно нису имали мештанина који је толико привржен свом месту. Његовом иницијативом много тога изграђено, обновљено, што се за село чуло и ван зрењанинског атара. Сада имају квалитетније улично светло, а довршена је изградња забавишта, основне школе, Центра за активност грађана...

Кад је апсолвирао на београдском Правном факултету, одлучио је да се врати у село и да се на породичном имању посвети пољопривреди. Родитељи, Вида и Војислав, провели су овде радни век као сеоски учитељи. Зоран је, најпре, заволео књиге. Толико много да је, мало по мало, пожелео да има и своју библиотеку.

Талентован спортиста

– Пре пет деценија учитељски стан мојих родитеља био је у непосредној близини сеоске библиотеке. Сваки час сам трчкарао у библиотеку, јер су ме лепо поређане и разноврсне књиге просто мамиле– присећа се давних година. – Почео сам да добијам књиге, али и да их купујем, тако да их сада у својој библиотеци имам око 4.000. И, да одмах разјаснимо: све сам их прочитао. Неке за дан, а друге, као „Рат и мир”, за четири дана.

Како у свом дому више није било места за књиге, купио је сеоску кућу и ту сместио библиотеку. Посебно интересовање показује за монографије о селима којих има око 700, а обожава и публикације о спорту, пре свега о фудбалским клубовима. У библиотеци има око 500 таквих књига. И сам је деценијама важио за талентованог спортисту, наступајући у дресу свог места. По цео дан је у Месној заједници, чији је секретар, изнова тражећи начин како да помогне селу. Воли село и књиге, али воли и да путује. До сада је, аутобусом, прокрстарио многе земље. Што би његови пријатељи и мештани рекли: светски путник из равног Баната. Посебно су га интересовали музеји и фудбалски стадиони с којих је донео мноштво фотографија.

Док шетамо улицама, сви га поздрављају. Неко пита за савет, неко за нове туристичке манифестације, друге занима оно што је од значаја за будућност Ботоша.

Искуства из Европе

– Не зато што су „моји”, него је заиста тако: људи су овде вредни, дружељубиви и увек од акције – хвали своје суграђане. – Посветио сам се селу и животу у њему, и никад се због тога нисам покајао. Дуго сам, активно, играо фудбал у сеоском клубу „Омладинац”, а као спортски радник силно време сам оставио у женском стонотениском, рвачком и другим клубовима.

Путовао је Европом, упијајући искуства развијених земаља о развоју села. Све што је могао, што су услови и финансије дозвољавали, применио је и у Ботошу који је прво село у Србији као потписник декларације о очувању биодиверзитета на планети Земљи. Прикључио се и активистима који настоје да очувају подручје око реке Саве и Тамиша, организовао етно фестивале у селу. За све то је требало много ангажовања, стрпљења, упорности, речју – требало је дати целог себе.

– Другачије не може, нити се надајте успеху ако се потпуно не ангажујете – преноси своја искуства.

У Ботошу ће вам рећи да је Зоран један од иницијатора окупљања села у локалну акциону групу која подручјем гравитирају ка реци Тамиш и каналу Дунав–Тиса–Дунав. Кад није у Месној заједници, време проводи у воћњаку. Засадио је 150 садница дуње и 30 кајсије. На приврженост селу плодни и равни Банат одужиће му се богатим родом.

ПИШЕ КЊИГУ О СЕЛУ

Вредан је Зоран и у прикупљању архивске грађе о селу. Написао је монографију о локалном фудбалском клубу „Омладинац”, а у припреми је и књига „50 година Месне заједнице Ботош”. Што се фудбалског клуба тиче, био је његов председник, тренер, економ и секретар пуних 25 година.