Na prestupni dan
„Na prestupni dan”, bio je naziv retrospektivne izložbe Damjana Đakova i trebalo je po autorovoj želji da se dogodi 2020. godine kada je umetnik želeo Beogradu da prvi put predstavi svoju italijansku fazu, dugu 20 godina. Želja je ostala neispunjena, ali sve što je tada odsanjao, bilo je pred beogradskom publikom ovog februara u Galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca, u saradnji sa „Bugno Art Gallery” iz Venecije, uz podršku ambasade Italije u Beogradu, Italijanskog instituta za kulturu, porodice i posebno Aleksandra Pekovića, prijatelja i upravnika KNU.
Damjan Đakov je studije slikarstva završio na Likovnoj akademiji u Beogradu, u klasi profesora Momčila Antonovića, a onda je od 1984–2003. godine boravio u Italiji, slikao i izlagao širom sveta. Predstavljeno je oko 40 radova.
Stvaralaštvo Damjana Đakova odlikuju poseban senzibilitet, rukopis i pečat, filozofija i simbolična dimenzija, povezana s našom tradicijom, fresknim slikarstvom, anđelima. Oni „dobijaju” novi zadatak da spoje srpsku tradiciju sa savremenim senzibilitetom, od Italije dobijenim suncem, bojama, muzikom, svetlom Mediterana i renesanse. Simbioza „slovenske duše” i italijanskog „dolce vita”, starog, biblijskog i vizantijskog sa savremenim, mediteranskim, tišinom manastira i galamom novih prostora.
Gradovi na slikama Damjana Đakova su pusti, uglavnom bez ljudi i života unutar njih, s jarkim bojama fasada, skoro pa kulisama, geometrijski besprekorno iscrtanim, s kulama, zgradama sa ili bez vrata i prozora, pustim, s dimom samo iz ponekog fabričkog dimnjaka. Tu negde je i „ludi”, brzi automobil, narandžasti „lambordžini”, s putnicima u paru i pozama neuobičajenim za saobraćaj. Naslikani čovek, ako ga ima, on je savremen i svevremen, bez jasnog identiteta, poslovan, s akt-tašnom, u odelu jarke boje, sam ili s nekoliko „istih”, s devojkom-ženom plavušom. Sve je lepo, tajanstveno, mistično i misteriozno, samo duše nigde nema, niti ljubavi. Slikao je Damjan automatizam života, svakodnevicu gde su juče, danas i sutra, potpuno isti.
Posebnu ulogu i čar predstavljaju kontrasti svetlosti i senke, tople i hladne boje. Njegove boje su jake, žive, dominiraju ljubičasta, zelena i narandžasta.
Stvaralaštvo rano otišavšeg Damjana Đakova iliti Damiana Giacova, kako su ga u Italiji potpisivali, predstavlja nešto od svega viđenog drukčije; on nema svoga pretka, potomka možda jednog dana; njegove slike nose čar zagonetanja i potom odgonetanja, ispod slika uglavnom i nema naziva, nama je ostavljeno da ih doživimo i krstimo, „kako nam drago”.
