Pesak, so, znoj i raskoš

Ma­lo je ta­ča­ka na ku­gli Ze­malj­skoj ko­je su to­li­ko bo­ga­te isto­rij­skim na­sle­đem i na­to­plje­ne su­za­ma kao što je Bli­ski is­tok. Ne­u­tral­ni Jor­dan je me­đu naj­si­ro­ma­šni­jim dr­ža­va­ma re­gi­o­na, a uzda se da će do neo­p­hod­nog nov­ca do­ći pre­ko tu­ri­zma.

Tri da­na i vi­še od 800 pre­đe­nih ki­lo­me­ta­ra – ta­ko je iz­gle­dao si­že za­da­te ru­te. Us­pe­li smo da udah­ne­mo i pu­stinj­ski, pri­mor­ski i pla­nin­ski va­zduh.

Jor­dan za­i­sta kao mag­net pri­vla­či stran­ce. Ča­rob­na Pe­tra osta­vlja bez da­ha, pla­ni­na Ne­bo, div­ni mo­za­i­ci Ma­da­be, užur­ba­ni Aman i iz­vr­sna lo­kal­na ku­hi­nja mo­gu da odu­še­ve, ali ni­šta ta­ko ne po­ga­đa kao pri­zo­ri sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta ko­ji se ta­mo od­vi­ja:

„Sve je to po­li­ti­ka, ama baš sve što se pri­ča. Mi smo sa svi­ma do­bri i ni­ko­me ne mi­sli­mo ni­šta lo­še. Ovo je naj­be­zbed­ni­ja ze­mlja ovog de­la sve­ta.”

Ovim re­či­ma nas je pre­slat­ka, lju­ba­zna do­ma­ći­ca u gra­du mo­za­i­ka, Ma­da­bi, do­če­ka­la po­sle pri­jat­nog i neo­bič­nog plu­ta­nja u Mr­tvom mo­ru.

Dok sam za­ku­va­va­la nes-ka­fu, do­šao je i sim­pa­ti­čan par iz Mi­la­na ko­ji je po­tvr­dio da im je u Jor­da­nu mno­go le­po, da ni­su ima­li ni­ka­kvih ne­pri­jat­no­sti, a ob­i­šli su ze­mlju uz­duž i po­pre­ko. Po­tom se pri­dru­ži­la i gru­pa Špa­njol­ki. Bez ob­zi­ra što sam u tom dru­štvu pri­zna­la da ni­je bio baš naj­pri­jat­ni­ji tre­nu­tak za tu­ri­stič­ku po­se­tu, moj uti­sak dru­gi ni­su de­li­li ni ko­men­ta­ri­sa­li.

Že­lja da vi­di­mo što vi­še i „sa­mo još ovo” bi­la je ne­za­u­sta­vlji­va upr­kos na­ja­va­ma su­ko­ba ko­ji je, ipak, po­čeo sve­ga ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je.

Kad je kod nas zi­ma, pu­to­va­nje u Jor­dan je sa­vr­šen kra­tak beg od hlad­no­će i ve­tra. Dnev­ne tem­pe­ra­tu­re se sme­nju­ju, a na 20 ste­pe­ni mo­gu­će je i ku­pa­nje.

Za pr­vu noć od­lu­či­li smo da pro­ve­de­mo u Va­di Mu­si, u bli­zi­ni Pe­tre. To je zah­te­va­lo noć­nu vo­žnju iz Ama­na, dva sa­ta kroz pu­sti­nju. Po­sle pre­ve­ze­nih 250 ki­lo­me­ta­ra, sti­gli smo kod lju­ba­znih do­ma­ći­na, vla­sni­ka zgra­da i ku­ća s rav­nim kro­vo­vi­ma, od ko­jih sva­ka ima po jed­no ve­li­ko bu­re na kro­vu. Do­du­še, ta­ko je i u sva­kom dru­gom me­stu u Jor­da­nu.

Pro­dav­ni­ca je ma­lo i to uglav­nom s lo­kal­nim ba­ka­lu­kom, po­ne­kim su­ve­ni­rom i ma­ra­ma­ma. Ni­šta ne uka­zu­je da je oda­tle, na sve­ga 800 me­ta­ra raz­da­lji­ne, ula­zak u drev­ni grad.

Ve­li­čan­stve­ni ma­na­stir

Sa­kri­ve­na me­đu cr­ve­nim ste­na­ma i uskim ka­njo­ni­ma, Pe­tra, je­dan od naj­fa­sci­nant­ni­jih ar­he­o­lo­ških lo­ka­li­te­ta na sve­tu, za­pra­vo je jed­na ozbilj­na pe­šač­ka tu­ra kroz ne­ka­da­šnji grad no­ma­da. Ne­ka­da je u njoj ži­ve­lo, pre­ma po­je­di­nim pro­ce­na­ma, oko 20.000 lju­di.

Ovo pod­ruč­je u sr­cu pu­sti­nje je bi­lo na­se­lje­no još oko 7.000. go­di­ne pre no­ve ere, ali pra­vi pro­cvat na­sta­je u 4. ve­ku pre no­ve ere, ka­da je grad po­stao pre­sto­ni­ca Na­ba­tej­skog kra­ljev­stva. Ne­ka­da je ov­de ži­veo arap­ski na­rod po­znat po na­pred­nom in­že­njer­stvu u pu­stinj­skim uslo­vi­ma i po iz­u­zet­nim tr­go­vač­kim spo­sob­no­sti­ma, ko­ji su kon­tro­li­sa­li kre­ta­nje ka­ra­va­na.

Da­nas kroz Pe­tru pro­la­ze upor­ni tu­ri­sti sa svih stra­na sve­ta. Upor­ni jer tre­ba sna­ge i vre­me­na da se pre­đe oko osam ki­lo­me­ta­ra do ču­ve­nog ma­na­sti­ra. To­li­ko je po­treb­no i za put na­zad. Ne­ma pre­či­ca, a je­di­na po­moć na pu­tu su ma­gar­ci i mu­le. Do­du­še, po­sto­je i ma­li dži­po­vi na ne­ko­li­ko me­sta, ali oni pre­mo­šću­ju sa­mo od­re­đe­ne ru­te iz­me­đu lo­ka­li­te­ta ta­ko da su no­ge naj­ja­či adut sva­kog po­se­ti­o­ca.

Na kra­ju pu­ta, po­sle 800 ukle­sa­nih ste­pe­ni­ka, oni bi­va­ju na­gra­đe­ni spek­ta­ku­lar­nim po­gle­dom ko­ji ra­đa pi­ta­nje ka­ko je mo­gu­će da su lju­di ne­ka­da ume­li da na­pra­ve ne­što ta­ko do­bro i sa­vr­še­no.

Ma­na­stir Ad De­ir je jed­na od naj­ve­ćih gra­đe­vi­na u kom­plek­su. Fa­sa­da je vi­so­ka oko 45 me­ta­ra, a ši­ro­ka oko 50 me­ta­ra. Iako da­nas no­si na­ziv ma­na­stir, ar­he­o­lo­zi ve­ru­ju da ova gra­đe­vi­na pr­vo­bit­no ni­je ima­la re­li­gij­sku funk­ci­ju ka­kvu su joj ka­sni­je da­li hri­šća­ni. Iz­gra­đe­na je u 1. ve­ku no­ve ere, ve­ro­vat­no kao hram ili me­mo­ri­jal­ni spo­me­nik na­ba­tej­skom vla­da­ru. Da­nas ona osta­vlja bez da­ha sva­kog po­se­ti­o­ca, kao sve­do­čan­stvo jed­nog tre­nut­ka ljud­ske ci­vi­li­za­ci­je.

Pe­tra je do sred­njeg ve­ka go­to­vo pot­pu­no opu­ste­la i osta­la po­zna­ta sa­mo lo­kal­nim be­du­in­skim ple­me­ni­ma ko­ja i da­nas ži­ve u nje­noj bli­zi­ni. Op­sta­li su ve­ko­vi­ma i osta­ju cen­tar mo­ći jor­dan­skog kra­ljev­stva. Svoj stil ži­vo­ta nu­de i kao tu­ri­stič­ku atrak­ci­ju.

Za­to je sle­de­ća tač­ka upo­zna­va­nja ove bli­sko­i­stoč­ne ze­mlje bi­la po­se­ta za­šti­će­nog pu­stinj­skog pod­ruč­ja Va­di Ru­mu i be­du­in­skom se­lu.

Spa­va­nje pod zve­zda­ma po­ka­za­lo se kao pun po­go­dak, a naj­čud­ni­je je bi­lo fi­ju­ka­nje ko­ma­ra­ca ko­ji su bi­li ne­mi­lo­srd­ni.

„Ja sam mo­mak iz pu­sti­nje”, pred­sta­vio se krat­ko do­ma­ćin s osme­hom od mi­li­on do­la­ra. Tra­di­ci­o­nal­no ode­ven, do­ba­cio je „Ja­la ha­bi­bi” i po­ve­zao nas duž pe­šča­nih di­na do naj­lep­šeg pu­stinj­skog za­la­ska Sun­ca. Tu­ri­sti su ti­ska­li, tra­ži­li naj­bo­lji ugao za fo­to­gra­fi­sa­nje, dok su dži­po­vi sa­mo pri­sti­za­li sa svih stra­na.

Iako no­će­nje u pu­sti­nji ne de­lu­je baš kao naj­kom­for­ni­ja ide­ja, za­pra­vo na ovom lo­ka­li­te­tu po­sto­ji mno­go kam­po­va ko­ji nu­de ove op­ci­je, pa mu­zi­ka i pri­ča če­sto pre­ki­da­ju ti­ši­nu. Ipak, upra­vo su ti­ši­na ovog pre­de­la i spek­ta­ku­la­ran po­gled na okol­ne pla­ni­ne je­dan od naj­ja­čih uti­sa­ka.

Pu­sti­nju smo ra­nom zo­rom za­me­ni­li pra­šnja­vim pu­tem. Žu­ri­li smo ka Ma­da­bi, želj­ni ku­pa­nja na naj­ni­žoj tač­ki na sve­tu, na Mr­tvom mo­ru ko­je je sme­šte­no na 430 me­ta­ra is­pod ni­voa svet­skog mo­ra.

Svu­da pu­sti­nja i ka­men

Put je bio dug i na­po­ran. Svu­da pu­sti­nja i ka­men, truc­ka­nje po lo­šem pu­tu, pri­zo­ri ne­pre­gled­nog ni­šta­vi­la. Pum­pe ili ka­fi­ća ni­je bi­lo na vi­di­ku.

Tek po­sle dva sa­ta vo­žnje, ka­ko smo se pri­bli­ža­va­li oba­li, spa­zi­li smo pr­ve na­zna­ke ži­vo­ta: kraj pu­ta lju­di su tr­go­va­li na ka­mi­o­ni­ma, ali i na ze­mlji, pro­da­va­li po­vr­će.

I po­red sa­mog pu­ta zna­ci da lju­di ov­de ži­ve u ša­to­ri­ma, ku­pa­ju se iz bu­re­ta, ne­gde su po­sta­vlje­ne pa­nel­ne plo­če, ne­gde ka­blo­vi, stru­je ve­ro­vat­no ne­ma svu­da.

Naj­zad gru­pa od nas de­se­tak, još tro­je je iz Sr­bi­je, sti­že­mo do ku­pa­li­šta. Pr­vi šok do­ži­vi se već pr­vim ko­ra­kom u vo­di: so je to­li­ko kon­cen­tri­sa­na, gor­ka, da na­gri­za ko­žu. U pr­vi mah, svi tr­če do tu­ša da se ope­ru, jer iz­gle­da­ju kao uso­lje­ne ha­rin­ge. Ko­ža se na­iz­me­nič­no čas sku­plja od to­li­ko so­li, a sle­de­ćeg tre­nut­ka je ma­sna. Ku­pa­nje je oči­to pra­va bla­go­det, a ne mar­ke­tin­ški trik.

Ovo pod­ruč­je ima i isto­rij­ski zna­čaj. U obli­žnjim pe­ći­na­ma pro­na­đe­ni su ču­ve­ni „Svi­ci s Mr­tvog mo­ra”, drev­ni ru­ko­pi­si, sta­ri vi­še od dve hi­lja­de go­di­na, va­žni za raz­u­me­va­nje isto­ri­je re­li­gi­je i bi­blij­skih tek­sto­va.

Po­sle krat­kog pre­da­ha na­sta­vlja­mo ka Ma­da­bi, ko­nač­no grad, za­pra­vo vi­še va­ro­ši­ca. Po­zna­ta je po iz­u­zet­nim vi­zan­tij­skim mo­za­i­ci­ma.

Svet­sko ču­do kri­je još pu­no taj­ni

Pe­tra je ot­kri­ve­na za za­pad­ni svet 1812. go­di­ne ka­da je švaj­car­ski is­tra­ži­vač Jo­han Lu­dvig Burk­hart, pre­ru­šen u tr­gov­ca, us­peo da stig­ne do skri­ve­nog gra­da.

Vi­še od dva ve­ka ka­sni­je, ar­he­o­lo­zi i da­lje ot­kri­va­ju no­ve de­lo­ve gra­da, jer Pe­tra još ni­je u pot­pu­no­sti is­tra­že­na. Is­tra­ži­va­či po­ku­ša­va­ju da ot­kri­ju ka­ko su Na­ba­tej­ci ta­ko pre­ci­zno kle­sa­li ste­ne, ko­li­ko je grad za­i­sta bio ve­lik i da li is­pod pe­ska po­sto­je neo­t­kri­ve­ne gra­đe­vi­ne.

Su­ve­ni­ri iz Ma­da­be

Uli­ce Ma­da­be bi­le su ne­što pra­zni­je, ali bio je po­če­tak Ra­ma­za­na, pa su ak­tiv­no­sti bi­le ne­što dru­ga­či­je. Uve­če su se gla­so­vi na uli­ca­ma sme­nji­va­li, deč­ji smeh i gra­ja pre­pli­ta­li su se do ka­sno u noć.

Ma­da­ba s uskim kal­dr­mi­sa­nim uli­ca­ma, na­čič­ka­nim pro­dav­ni­ca­ma u tu­ri­stič­koj zo­ni, bi­la je pr­vo me­sto u ko­me sam ko­nač­no ušla u pro­dav­ni­cu. Bi­ra­la sam slat­ke ur­me, pa­stu od po­mo­ran­dže, su­ve­ni­re i mo­za­i­ke, sa­pu­ne i de­hi­dri­ra­no bla­to iz Mr­tvog mo­ra.

Ule­te­la sam, oča­ra­na, i u obli­žnju po­sla­sti­čar­ni­cu želj­na ori­jen­tal­nih slat­ki­ša.

„Ti si­gur­no ni­si Jor­dan­ka?”, pi­tao je lju­ba­zno, sme­ju­ći se oči­ma, lo­kal­ni vo­dič i ob­ja­snio da je hteo da mi skre­ne pa­žnju da je pra­znik i da ne je­dem pre mra­ka.

Moj­si­je i pla­ni­na Ne­bo

Pla­ni­na Ne­bo je jed­no od naj­po­se­će­ni­jih ho­do­ča­snič­kih me­sta na Bli­skom is­to­ku. Na­la­zi se ne­da­le­ko od Ma­da­be. Pla­ni­na vi­so­ka oko 800 me­ta­ra po­zna­ta je po to­me što se, pre­ma bi­blij­skom pre­da­nju, upra­vo s nje­nog vr­ha pro­rok Moj­si­je po­sled­nji put osvr­nuo na ze­mlju u ko­ju je vo­dio Izra­el­ce na­kon iz­la­ska iz Egip­ta. Pre­ma Sta­rom za­ve­tu, Bog je Moj­si­ju s vr­ha ove pla­ni­ne po­ka­zao Obe­ća­nu ze­mlju, te­ri­to­ri­ju u ko­joj će se na­sta­ni­ti izra­el­ski na­rod. Iako je pred­vo­dio na­rod to­kom du­gog pu­to­va­nja kroz pu­sti­nju, Moj­si­je ni­je ušao u tu ze­mlju, već je umro upra­vo na me­stu gde je sa­da spo­me­nik, štap u ob­li­ku zmi­je.  

Ovo zna­čaj­no ho­do­ča­snič­ko me­sto za hri­šća­ne, Je­vre­je i mu­sli­ma­ne vr­vi od tu­ri­sta i svi ra­do­zna­lo gle­da­ju u me­đe, zbog ko­jih je ne­ko­li­ko da­na po­tom po­čeo su­kob ko­ji i da­lje tra­je. Upr­kos ve­li­kim ne­da­ća­ma, ži­vot se ov­de od­vi­ja i ne sta­je.