Koliko je Mesec namagnetisan
U nauci ponekad i najvredniji uzorci mogu da zavaraju zato što ne predstavljaju celu sliku. Upravo to se, izgleda, dogodilo sa razumevanjem magnetnog polja Meseca, što je jedno od najintrigantnijih pitanja planetarne nauke.
Decenijama su uzorci stena koji su prikuljani i doneti tokom misija Apolo programa sugerisali zapanjujući zaključak: da je Mesec u svojoj ranoj istoriji imao izuzetno snažno magnetno polje, možda čak i jače od Zemljinog. Taj nalaz bio je u suprotnosti sa svim postojećim modelima, jer je teško objasniti kako tako malo nebesko telo može da generiše dugotrajno i snažno magnetno polje poput onog koje nastaje u Zemljinom užarenom jezgru.
Nova studija, objavljena u uglednom časopisu Nature Geoscience, međutim, sada donosi moguće razrešenje ove misterije. Istraživanje je spredvodila Kler Nikols sa Univerziteta Oksford, čiji je tim analizirao hemijski sastav mesečevih stena, sa posebnim fokusom na sadržaj titanijuma.
Njihovi rezultati ukazuju na to da su stene bogate titanijumom povezane sa procesima duboko unutar Meseca, tačnije, sa topljenjem materijala koji je mogao da generiše kratkotrajne, ali intenzivne epizode jakog magnetnog polja. Međutim, ključni detalj leži u načinu na koji su uzorci prikupljeni, piše Gradijan.
Detalj menja priču
Naime, astronauti Apolo misija sletali su u relativno ravna i bezbedna područja Meseca, gde su upravo ovakve, titanijumom bogate stene bile češće zastupljene. To znači da uzorci koje su doneli nisu bili reprezentativni za celu površinu Meseca, već su naginjali jednoj specifičnoj geološkoj sredini. Drugim rečima, naučnici su decenijama posmatrali „pristrasne” uzorke i na osnovu njih izvlačili opšte zaključke.
Prema novoj interpretaciji, Mesec nije imao dugotrajno snažno magnetno polje, već su se takve epizode javljale retko i kratko, i trajale su najviše nekoliko hiljada godina.
Tokom većeg dela svoje rane istorije, njegovo magnetno polje je, zapravo, bilo slabo i nestabilno.
Ovo otkriće ne samo da menja naše razumevanje Meseca, već i načina na koji tumačimo podatke iz svemira. Pokazuje koliko je važno gde i kako prikupljamo uzorke, jer ponekad i mali detalj može da promeni celu priču.
Odgovor na ovo pitanje mogao bi uskoro da postane još jasniji.
Buduće misije Artemis programa planiraju povratak ljudi na Mesec i prikupljanje uzoraka sa znatno širih i raznovrsnijih lokacija. Upravo ti novi podaci mogli bi da potvrde ili ospore ovu novu teoriju i konačno rasvetle magnetnu prošlost Zemljinog jedinog prirodnog satelita.
