Колико је Месец намагнетисан
У науци понекад и највреднији узорци могу да заварају зато што не представљају целу слику. Управо то се, изгледа, догодило са разумевањем магнетног поља Месеца, што је једно од најинтригантнијих питања планетарне науке.
Деценијама су узорци стена који су прикуљани и донети током мисија Аполо програма сугерисали запањујући закључак: да је Месец у својој раној историји имао изузетно снажно магнетно поље, можда чак и јаче од Земљиног. Тај налаз био је у супротности са свим постојећим моделима, јер је тешко објаснити како тако мало небеско тело може да генерише дуготрајно и снажно магнетно поље попут оног које настаје у Земљином ужареном језгру.
Нова студија, објављена у угледном часопису Nature Geoscience, међутим, сада доноси могуће разрешење ове мистерије. Истраживање је спредводила Клер Николс са Универзитета Оксфорд, чији је тим анализирао хемијски састав месечевих стена, са посебним фокусом на садржај титанијума.
Њихови резултати указују на то да су стене богате титанијумом повезане са процесима дубоко унутар Месеца, тачније, са топљењем материјала који је могао да генерише краткотрајне, али интензивне епизоде јаког магнетног поља. Међутим, кључни детаљ лежи у начину на који су узорци прикупљени, пише Градијан.
Детаљ мења причу
Наиме, астронаути Аполо мисија слетали су у релативно равна и безбедна подручја Месеца, где су управо овакве, титанијумом богате стене биле чешће заступљене. То значи да узорци које су донели нису били репрезентативни за целу површину Месеца, већ су нагињали једној специфичној геолошкој средини. Другим речима, научници су деценијама посматрали „пристрасне” узорке и на основу њих извлачили опште закључке.
Према новој интерпретацији, Месец није имао дуготрајно снажно магнетно поље, већ су се такве епизоде јављале ретко и кратко, и трајале су највише неколико хиљада година.
Током већег дела своје ране историје, његово магнетно поље је, заправо, било слабо и нестабилно.
Ово откриће не само да мења наше разумевање Месеца, већ и начина на који тумачимо податке из свемира. Показује колико је важно где и како прикупљамо узорке, јер понекад и мали детаљ може да промени целу причу.
Одговор на ово питање могао би ускоро да постане још јаснији.
Будуће мисије Артемис програма планирају повратак људи на Месец и прикупљање узорака са знатно ширих и разноврснијих локација. Управо ти нови подаци могли би да потврде или оспоре ову нову теорију и коначно расветле магнетну прошлост Земљиног јединог природног сателита.
