Ruža sa trnjem
Jedan cvet ne može promeniti statistiku nasilja. Jedna čestitka ne može smanjiti teret očekivanja. Jedan dan pažnje ne može zameniti godinu poštovanja
U kalendaru postoji nekoliko datuma koji su postali gotovo ritualni. Osmi mart je jedan od njih. Toga dana grad se pretvara u improvizovanu cvećaru: na svakom ćošku stoje štandovi, uglavnom partijski, sa ružama, karanfilima, celofanom i osmesima koji mirišu na obavezu. Ulice su pune muškaraca koji nose cvet kao alibi, a žene kao da samo taj jedan dan dobiju simboličnu potvrdu da su primećene.
Problem je što cvet traje koliko i voda u vazi. Brzo se oseti na trulež. Sutradan ostaje svakodnevica.
Osmi mart u Srbiji već odavno više liči na scenografija u studiju – sve izgleda svečano, doterano, savršeno, ali iza kulisa scenarij ostaje isti. Ruža je tu da zameni pitanje, karanfil da pokrije tišinu, a čestitka da prikrije činjenicu da se o suštini retko govori.
A suština je često teška kao kamen.
Prema podacima, u Srbiji je tokom prethodne godine ubijeno gotovo dvadeset žena u porodičnom ili partnerskom nasilju. U tom paradoksu leži ironija našeg društva: dok jedni kupuju ruže, drugi pišu crnu hroniku.
Osmi mart je zato postao neka vrsta kolektivne savesti na popustu. Jedan dan pažnje, a 364 dana starih loših navika. Kao da se poštovanje može upakovati u celofan i predati preko pulta.
A žene danas nose teret koji je sve teži i sve tiši. Savremeno društvo im je dodelilo gotovo nadrealnu ulogu. One treba da budu uspešne i ambiciozne na poslu, brižne majke, stabilan stub porodice, emocionalni amortizer svakog konflikta i, naravno, vizuelno savršene. Društvene mreže svakodnevno projektuju sliku žene koja u isto vreme vodi sastanke, sprema ručak, trenira, izgleda kao reklama i pritom je stalno nasmejana.
To je nova verzija savršenstva – digitalno doterana, ali životno iscrpljena.
U toj poteri za idealom često nestaju dve stvari: odmor i sreća. Vreme u kome žena nije ni majka, ni supruga, ni radnica, ni fotografija za Instagram – već samo čovek.
U gradovima se Osmi mart obeležava uz večere, šoping i fotografije sa buketima. Tržni centri tih dana izgledaju kao stakleni plastenici – puni boja, svetla i reklamnih poruka o sreći koja se može kupiti na kasi.
U selima je slika na prvi pogled slična. I tamo mesne zajednice dele ruže, i tamo žene tog dana na trenutak dobiju simboličan znak pažnje. Ali, kada padne noć, razlika postaje očigledna.
Televizor se ugasi, a stvarnost se vrati kao hladan vazduh kroz prozor. Treba založiti vatru, iseći panj, spremiti večeru umornom suprugu koji dolazi sa njive, sa rukama ispucalim od zemlje i vetra. Ujutru ih čeka ista brazda – tvrda, često suva, ponekad zaleđena.
Dok grad slavi, selo računa. Treba odvojiti novac za seme, za đubrivo, za gorivo, za pesticide, za sve ono bez čega zemlja neće dati ništa osim tišine. Poljoprivreda je možda najteža lutrija na svetu – ulažeš sve, a vreme odlučuje.
I dok se u gradovima priča o karijerama i trendovima, na njivama se vodi mnogo starija borba: kako savladati zemlju koja ne oprašta.
A žene su i tamo u središtu tog kruga. One drže kuće, brinu o porodici, pomažu u radu, i često nose isti teret kao i muškarci – samo bez velike priče o emancipaciji.
I zato je Osmi mart možda najbolji primer kako društvo ume da zameni suštinu formom.
Jedan cvet ne može promeniti statistiku nasilja.
Jedna čestitka ne može smanjiti teret očekivanja.
Jedan dan pažnje ne može zameniti godinu poštovanja.
Možda bi pravi Osmi mart izgledao drugačije. Ne kao štand sa ružama, već kao društvo u kome žena ne mora da bude heroina da bi bila prihvaćena.
Društvo koje ženama daje samo simbol, a ne i sigurnost, poštovanje i predah – u stvari im poklanja samo dekoraciju.
U zemlji u kojoj žene i dalje stradaju od ruku onih koji su im nekada poklanjali cveće, svaka ruža ima i svoje trnje. I zato možda pravo pitanje nije: koliko smo ruža poklonili. Nego - koliko smo im trnja ostavili.
U NOVOJ "TV REVIJI", U PETAK 20.MARTA, UZ "POLITIKU" ČITAJTE NOVO "KADRIRANjE" - "SVE NAS ČEKA ISTA RUPA"
