Zašto je svet „preštimovan” sa 432 na 440 herca
U svetu muzike postoji rasprava koja se, poput tihe note u pozadini, provlači već decenijama. Reč je o frekvenciji od 432 herca, tonu za koji mnogi tvrde da je nekada bio prirodni ili „harmonični” standard muzike.
Na internetu se često može pročitati da je ova frekvencija vekovima korišćena u starim katedralama i duhovnoj muzici, pa čak i da je kasnije bila potisnuta ili čak zabranjena od strane Vatikana. Ipak, istorija je, kao i uvek, nešto složenija i zanimljivija od samog mita, piše IFLScience.
U stvarnosti, tokom većeg dela muzičke istorije nije postojao jedinstven način štimovanja instrumenata. U 18. i 19. veku ton A mogao je u različitim evropskim gradovima imati sasvim drugačiju visinu - negde oko 430 Hz, negde 435, a ponegde i znatno više.
Svaki orkestar, opera ili graditelj instrumenata imao je sopstveni standard, što je često predstavljalo problem muzičarima koji su putovali i svirali u različitim orkestrima.
Jedan od poznatih zagovornika nižeg štimovanja bio je italijanski kompozitor Đuzepe Verdi. On je u 19. veku predlagao da standard bude oko 432 herca, jer je smatrao da takva visina tona bolje odgovara ljudskom glasu i čini muziku prijatnijom za pevače. Međutim, to nije bila mistična teorija o „svetoj frekvenciji”, već praktična rasprava o muzičkoj akustici.
Globalni standard
Prava promena dogodila se 1939. godine, kada je na međunarodnoj konferenciji u Londonu predloženo da se uspostavi jedinstveni standard za štimovanje, da ton A bude 440 herca. Cilj je bio jednostavan: orkestri, radio-stanice i proizvođači instrumenata širom sveta konačno bi koristili isti referentni ton. Taj standard je kasnije prihvaćen i postao globalno pravilo u savremenoj muzici.
Uprkos tome, interesovanje za 432 herca nije nestalo. Naprotiv, poslednjih decenija ponovo se pojavilo, naročito sa razvojem interneta i popularnih tekstova o takozvanoj „frekvencijskoj harmoniji”. U tim pričama često se tvrdi da je 432 herca bliže prirodnim vibracijama sveta ili da ima poseban uticaj na ljudski organizam.
Savremena istraživanja zaista pokazuju da zvuk može da utiče na naš nervni sistem.
Naučne studije pokazuju da određene frekvencije mogu da promene moždane talase, nivo stresa ili osećaj opuštenosti. Zbog toga su poslednjih godina popularne razne tehnike zvučne terapije, u kojima se koriste muzika i vibracije kako bi se podstaklo smirenje i koncentracija. Ipak, naučnici naglašavaju da još uvek nema čvrstih dokaza da je baš 432 herca fiziološki posebna u odnosu na druge frekvencije.
Zabrana iz Vatikana
Jedna od najrasprostranjenijih tvrdnji na društvenim mrežama jeste da je Vatikan zabranio 432 Hz, ali istorijski izvori ne potvrđuju takvu priču. Promena na 440 herca nije bila verska ili politička odluka, već rezultat međunarodnog dogovora muzičke industrije.
Ipak, rasprava nije potpuno nestala.
Mnogi muzičari i danas eksperimentišu sa različitim štimovanjima. Neki tvrde da muzika podešena na 432 Hz zvuči mekše i toplije, dok drugi smatraju da je razlika gotovo neprimetna.
Ono što je sigurno jeste da muzika, bez obzira na frekvenciju, ima snažan uticaj na emocije i raspoloženje. Možda upravo u tome i leži razlog zašto ova tema ne prestaje da fascinira ljude. Iako naučna zajednica još nema konačan odgovor na to pitanje, interesovanje za takozvane frekvencijske terapije i tehnologije koje koriste elektromagnetne ili zvučne vibracije poslednjih godina značajno raste.
U svetu prepunom buke i brzine, ideja da postoji „skrivena harmonija” koja može ponovo da nas uskladi sa prirodom deluje gotovo poetski. Da li je ta harmonija zaista skrivena u broju 432 ili je samo deo romantične priče o muzici, pitanje je na koje nauka još uvek traži konačan odgovor.
